Saturday, March 3, 2012

Sad story of the mountaineer in Bulgarian translation

ТЪЖНАТА СЛУЧКА С ПЛАНИНАРЯ

На малката страна и големите й планините са малки. Високите Татри са като джобни Хималаи. Колкото и да са малки, все пак и в тях може да се попадне на места, където не ви грози попадане сред тълпи от туристи. Затова и нашият герой, малък упорит планинар, си избра безлюден маршрут по гребените на най-високите върхове. Той принадлежеше към тези наши сънародници, които от душа ненавиждат масите туристи, търкалящи се из страната и неуважаващи елементарните принципи на съжителство с планините. Така той си избра пуст маршрут, където можеше да бъде сам с величието на Майката природа.

Но както често се случва по планините, след няколко часа времето бързо се промени и нашият планинар усети, че самотата не винаги е само приятна. Озова се в във вихъра на бурята на неохраняем планински връх. Бореше се с вятъра, дъжда и студа. Бореше се за живота си, защото загуби посоката си. Изправен срещу мощния порив на ледения въздух, той се бореше за всяка крачка, не просто за да се добере до някъде, а просто за да се движи и не измръзне. Напредваше много бавно и така го застигна нощта. Тя отново му вдъхна надежда. Благодарение на тъмнината, забеляза отдалечена светлина на самотна планинска хижа. Напредваше още цял час, но светлината го водеше. Съвсем на края на силите си, той падна до сами вратата на топлата туристическа хижа.

Посрещна го мощният рев на група немски туристи, които сутринта бяха стигнали до хижата с лифта, където веднага атакуваха бара, при който ги застигна новината, че заради виелицата връщането обратно към хотела е невъзможно. Приеха това с въодушевление и веднага го отпразнуваха с нов рунд от така известната боровичка – словашкия еквивалент на джина. Вечерта обещаваше приятно барово приключение.

Нашият планинар не обърна внимание на всичко това. С помощта на местния персонал тихо изпи чаша горещ чай в един ъгъл, а после успя да се довлече до голямата обща спалня, където рухна облечен на най-близкото легло. Веднага заспа от изтощение. Не сънуваше дълго, от периферията на безсъзнателното бързо го измъкна нещо сурово. Отвори очи и видя пред себе си в мрака ужасна картина - огромен зачервен и труден за идентифициране предмет, който неумолимо се въртеше към него. Изглеждаше като луна или по-скоро като два огледално и заплашително близо свързани полумесеца, нашият герой се вледени от усещането, че цялото небе се върти около наоколо му. Малко преди да успее да изкрещи от ужас, този предмет се стовари върху нашия дребничък, но жилав и трениран планинар. В този момент теглото на две големи, тлъсти, добре угоени тела му въздуха изкара. На нашия герой не му бе писано отново да си поеме дъх. Веднага щом опитваше, заплашително и неумолимо биваше приклинчен в леглото под напора на двете тела. Те бяха толкова огромни, че изпод тях стърчаха само ръчичките и крачетата на нашия герой, наподобяващ размазана мишка, под здрава на планинарска обувка.

Тогава най-сетне схвана. Върху неговото жалко, изнемощяло, наказано от природата малко тяло, се бяха нахвърлили две купи мазнина, две огромни, добре угоени човешки пачи, настървени към бързо разкъсване, подтикнати от незадоволима страст. На всичко отгоре непрекъснато захранвани от прекалено количество алкохол. Техните страстни напори бяха по-страшни от лавина, защото тя пада само веднъж. Така двете чудовищни тела се сляха в един двутонен чук на любовта, който безмилостно удряше и удряше, за да може ритмично да изтръгне остатъците живот от нашия нещастен герой. Той напразно се опитваше да крещи. Винаги щом отвореше уста, нов удар на любовния чук избиваше думите от устата му. Дори не можеше да помръдне под тази маса, на която щеше да попадне даже и ако не бе изтощен до смърт.

И тогава, в този жесток съдбовен момент, нашият герой с ужас осъзна, че не е страшно да умре от глад и изтощение в някое пусто, скално подножие или пък да се задуши под някоя лавина. В нашето време на глобален туризъм дебне нова, по-ужасна смърт. По-ужасна с това, че е негероична, неромантична, мъчително-смешно банална. Та какво може да бъде по-лошо от това да издъхнеш не в славната самота на снежната преспа, а в топла планинска хижа, под телата на двама разголени и охранени немски туристи, които погрешно са решили точно на неговото съкрушено тяло да дадат изблик на най-големите радости на живота...

Превод: Иван Трифонов

Saturday, February 11, 2012

The Best Chest of the West in Bulgarian translation

НАЙ-КРАСИВИТЕ ГЪРДИ НА ЗАПАДА

Друга страна, друг нрав, та дори и друг морал. В град Айова един ден излезе обява, че в Денсърс Найт Клъб, освен обичайните 14 стриптизьорки ще се съблича звездата Кенди Епълс (т.е Сладката Ябълка). Нейното шоу се казваше ‘Най-хубавите гърди на Запада’. Ако човек трябва поне веднъж в живота си да види Пирамидите или пък Папата, то ‘Най-хубавите гърди на Запада’, заслужават подобаващо нашето внимание. Така с един колега писател се впуснахме в това.
Американските градове не се отличават с център като нашите и точно поради това гореспоменатият клуб е избутан някъде на периферията, между сгради напомнящи складове. Клубът нито отвън, нито отвътре не изглеждаше пищен. Входът е сравнително евтин цена, а питиетата не са по-скъпи отколкото другаде. Дори срещу скромна сума в кратките почивки между изпълненията можете да поиграете билярд. Един безпогрешен знак за неговото предназначение в подредбата му. Най-важното съоръжение е сцената с блестящия пилон, около който танцьорките съблазнително и не толкова съблазнително се увиват или пък не до там съблазнително. Около пилона са наредени високи столове. Иначе в помещението, далече от пилона са поставени малки масички с по два стола. Няколко столчета са поставени съвсем умишлено отзад до стената. До пилона е пулта на ди-джея. Това е всичко. Само няколко светлини, които да прикриват оперативната строгост. И мощна музика. Можем да започваме.
Същността на програмата са момичета от различна възраст, фигура и раса. Редуват се на пилона, винаги от пет до десет минути. Всяка носи собствена музика и представя своите примамки. Ако има такива, защото понякога очевидно липсват. Шоуто трябва да покаже максимума. Максимумът е голо тяло, закрито с оскъдна ивичка бикини. Тези бикини са важни, защото клиентите пъхат там доларовите банкноти. Ако някой клиент, седящ на бара или около билярдната маса, се заинтересува от танцуващото момиче, сяда на столчетата около пилона. Това е сигурен знак, че момичето ще припечели. По-късно започва да поднася възхитително изпълнение, в което сякаш показва повече именно на конкретния човек, което всъщност е разбираемо илюзия. Клиентът вижда същото, както и преди, но от по-близо. Тук шпагатите и другите пози тук играят важна роля. Някои момичета слизат от пилона и отиват при клиентите, с което започва наистина удивителна гимнастика с точни правила. Момичето може да се приближи до клиента, та дори и да го докосне (да кажем с гърди), докато той може да я докосва най-много по бедрата. Ала и това изкушение не трае дълго, само няколко минути, докато момичето инкасира пари и се насочи към следващия. След изпълнението обикновено обиколя залата, в търсене на клиент и при масите. Допълнителна екстра е, ако момичето се отправи с някой клиент към столовете да стената, там му танцува и му се натиска значително по-дълго.
Кенди Епълс не беше висока, но с перфектно тяло. Разбира се, че това което съблече, не беше кой знае колко, от това, което сваляха от себе си обикновените момичета преди нея. Нейното шоу не трая дълго, а около пилона беше пълно с клиенти, на които Кенди предложи нещо допълнително. Никакво показване пред всеки местен баровец, никакви шпагати. Тя по-скоро си изпросваше банкнота, след това наполовина сгъната я слагаше на носа на клиента, а след това я взимаше обратно като я притискаше с гърди. Въздействащо, елегантно и най-вече бързо. Само за секунди звездата на вечерта имаше в бикините си солидна пачка долари. Признавам си, не издържах. Да се оставя ‘Най-хубавите гърди на Запада’ да вземат банкнота от големия ми нос, щеше да е спомен за цял живот. И така накрая опитах. Усещането наподобяваше майчина ласка. Нещо голямо, меко и приятно ухаещо ви закрива очите, а когато ги отворите сте с банкнота по-беден, но далече по-богат на усещания.
След изпълнението си Кенди, като звезда на вечерта, предлагаше свои снимки, а срещу определена сума беше готова да се снима в скута ви с разголена гръд. С тази снимка може би щяхте да подразните приятелите, а съпругата ви щеще да има солидно доказателство за бракоразводно дело.
Не се стърпях, исках да бъда нещо повече от обикновен клиент. Писателят все пак има право на любопитство! Представих се и се вспуснах в дебат с Кенди. Беше отзивчива, сърдечна, ала дълго се втренчи подозрително във визитката ми. Все пак след малко си позволи непрофесионален вик:
- Словакия?! Та ние сме почти земляци. Казвам се Халина и съм от Украйна!
Та така, скъпи мои, истината излезе на яве – най-хубавите гърди на Запада са от Изток!

Превод: Иван Трифонов

Tuesday, January 3, 2012

Tramvajem u raj

Tramvajem u raj

NAŠJUNAK nikada ne bi imao razloga da razmišlja o zagrobnom životu da nije bilo povratka u Budućnost. Sa ovim je pitanjem morao da se suoči tek drugog dana od kako je peleteo okean. Takav let čoveka obeleži pojavom zvanom „džet leg“. Kada prelećete više vremenskih zona, pogotovo ako letite protiv smera vremena, u glavi vam se poremeti časovnik. Tako da kada je kod nas noć, vama je još dan. Osobito teško je posle podne, jer je sve oko vas živo a vama se strahovito spava. Ovako, još pod dejstvom prebrze promene kontinenta Našjunak se drugog dana po dolasku uputio u grad. Odlazak u centar su ove oduvek zvali odlaskom u grad, kao da oni i njihova Budućnost nisu deo njega. Sve je dobro proteklo. Našjunak je sreo par starih poznanika, tako da su prebacili po koju egzaltiranu reč dobrodošlice i, da, popili su tom prilikom dve čaše vina. Razmenili su nove telefonske brojeve i on je u najboljem redu odšetao do tramvaja sa poslednjom stanicom - Budućnost. Ušao je u vozilo, seo do prozora, pogledao napolje i odjednom je nestalo struje. Bar u njegovoj glavi sigurno. Moderna biologija tvrdi da kada spavamo u mozgu, na mestu zvanom corpus quadrigemina, su stalno upaljene četiri alarmne lampice. Čini se da su u tom trenutku one takođe otkazale, zasigurno bar većina i nastao je mrkli mrak i tišina kao u grobu…

Do tog trenutka Našjunak o „životu nakon života“ nije pošteno ni razmišljao. To nije bila aktuelna tema, nije bila ni perspektivna. To nije bilo nešto što bi moglo da se uvrsti u nedeljni plan i da se na kraju sedmice otkači kao obavljeno. Za ovakve misli danas nema vremena. tako da za svoj odlazak na drugi svet Našjunak nije bio psihički spreman i iskreno ga je šokiralo kako je brzo taj prelezak u drugu nebesku ligu prihvatio, skoro kao da se podrazumeva. Samo se malo začudio. Ovo je, dakle, kraj svih krajeva?! Uživite se u njegov pogled. Iz potpune praznine naprasno otvorite oči, nad vama stoji čudnovata ženska i govori vam nešto poput:

„Ovo je kraj…“

Kraj? Kraj života?! Pravi kraj? Tako rano?! Pa sve i da jeste - nije Našjunak ovako zamišljao anđela kraj nebeske kapije! U vidnom polju njegovih jedva otvorenih očiju su u ovom trenutku bili samo njih dvoje – Našjunak i ona. To bi možda i moglo da bude to, oduvek je verovao da nas u raj zapravo uvode žene. Nekoliko njih je sreo i tamo dole na zemlji i kratkotrajno uzletanje sa njima u raj su bili trenuci vredni toga. Međutim, ova ženska je bila nekako čudna: ružna, zvanična, neanđeoska. Za toliko sumnji postoji jedno jedino kontrolno pitanje:

„Zašto?! I zašto tako rano?“

Umesto odgovora je to čudno stvorenje počelo da se smeje, ili bolje rečeno da se konjski glasno i na sav glas da grohoće. Zahvaljujući tome ispostavilo se da je potpuno neanđeoski krezuba. Kada se do mile volje iskreveljila, sigurnim glasom je izjavila:

„Zato što smo u Budućnosti.“

To je bila tačka za koju se uhvatio. Naselje Budućnost, to mu je bilo poznato. A ovaj anđeo – to je verovatno slovački raj. Četvrta klasa bez personala. Osvrnuo se oko sebe. Bila je u pravu. Tramvajem ćete u raj teško stići. Tramvaji imaju poslednju stanicu. Na njoj se okreću i polaze nazad - u život. Tako da je izašao…


Prevela: Zdenka Valent-Belić