Čudo u Svetom gradu
Italijanska priča
Sveti grad Rim je zadivljujuća, impozantna galerija istorijskih spomenika, crkava i hramova. Međutim, nedeljom je, oko podneva, tih i sanjiv poput nekog seoceta u zaboravljenoj dolini. Upravo u to vreme naš turistički autobus je stao pred kapijama Vatikana. “Imate jedan sat za obilazak ili kupovinu”, optimistično je izjavio naš vodič. Očigledno nije primetio da u blizni nema prodavnice, a ni za ragledanje nije bilo bog zna šta. Većina turista je odmah odustala i usredredila se na praktičnije ciljeve kao što je pronalaženje toaleta i savladavanje poslednjih konzervi paštete iz zaliha od kuće. Žena i ja smo, međutim, imali važan zadatak – da kupimo nešto, bilo šta što bi uverilo naše rođake da smo zaista bili u Italiji. Kako bismo im inače objasnili zašto nismo kupili nešto “tipično italijansko” kada smo za to imali dovoljno vremena u Rimu? Dakle, vremena je bilo dovoljno, ali kupovina je delovala beznadežno.
“Nemamo nikakve šanse”, rekla je moja žena, “valjda ćemo kupiti nešto u povratku.”
Možemo da zaboravimo na to. Naši šoferi će voziti toliko brzo da će se jedva zaustaviti na granicama. Bilo mi je jasno da postoji samo jedno rešenje – čudo, a gde bi drugde čudo i trebalo da se dogodi, ako ne u Svetom gradu?
“Hajdemo,” rekao sam odlučno.
“Kuda?” pitala je moja supruga.
“Krenimo i videćemo,” rekao sam i zakoračio. Moja supruga me je pratila kao što su generacije drugih žena pratile svoje poludele muževe – bezvoljno i rezignirano. Ali bar smo se pomerali.
Instinktivno sam odabrao smer kojim smo sa kretali. Nalevo od Trga svetog Petra, dugačkom, praznom ulicom. Bilo je beznadežno. Ne samo da nijedna prodavnica nije bila otvorena nego, zapravo, tamo nije bilo nijedne prodavnice. Uprkos tome, ja sam i dalje verovao da ćemo naći neku, dok je moja žena izgubila čak i želju za protestovanjem. Zapravo, nismo puno ni razgovarali, nismo imali o čemu. Jedini zvuci koje smo u to vruće podnevno vreme mogli da čujemo bili su odjeci naših koraka. U to su se, dopirući kroz pozore, uplitali glasovi ljudi koji su ručali, mešali su se sa zveckanjem kašika, noževa, viljušaka s nedeljne gozbe. Teško je zamisliti beznadežniji pohod. Nije trajalo dugo – posle stotinak metara našli smo se na periferiji grada! Bilo je teško poverovati da se tako veliki grad završava nakon kratke šetnje od centra. Sve je izgledalo kao da se više nema kud. Ulica se završavala i izbila na put koji je vodio ka nekoj šumici. Zaista je teško naći beznadežnije mesto za kupovinu.
Moja supruga je počela da se smeška, isto kao generacije drugih žena koje su svojim poludelim muževima htele smireno da daju do znanja da ova ideja i nije bila tako pametna. Hteo sam nešto da joj kažem, ali nije bilo šta da se kaže. Naše putešestvije za čudom se završilo. Ideja nije bila dobra. Krajnje vreme je da se krene nazad.
Okrenuli smo se - kad... Ne samo da smo otkrili prodavnicu, pri tom otvorenu, već ceo tržni centar! Nalazio se s druge strane ulice i to u smeru odakle smo dolazili, bio je sakriven iza kuća. Nije bio velik, ali za naše potrebe dovoljan. Kupovina nije trajala dugo. Bili sme jedine mušterije. U celoj prodavnici bile je samo jedna kasirka. Dok smo jej se približavali s kolicima punim “važnih, tipično italijanskih poklona” ugledao sam policu s brijačima. Sigurna znate za onaj paradoks – klasičan brijač možete kupiti za jeftine pare (ili ga možete dobiti besplatno), ali žileti za njega su pakleno skupi. Ovde ih je bilo različitih i po sasvim razumnoj ceni. Biće mi potrebni kod kuće. Tako bi cela kupovina imala smisla! Međutim, postojao je problem. Nije nam ostalo više novaca. Nakratko smo neodlučno stajali ispred police i gledali šta bi od poklona za rođake mogli da vratimo da bih ja kupio sebi žilete. Spisak poklona smo već ionako skratili i nije bilo šanse smanjiti ga za još jedan. Na kraju krajeva, čuda imaju svoje granice. Morao sam da se odreknem svoje ideje. Krenuli smo prema kasirki i platili robu.
Dok sam plaćao, moja supruga Janina je poslagala poklone u kolica i krenula s njima ka izlazu. Odmah sam pošao za njom i video kako je u tom trenutku nešto ispalo iz kolica. Kada sa se sagnuo da bih to podigao, šokirao sam se. Iz kolica je, naime, ispala kutija sa žiletima, oko kojih smo se toliko dvoumili. Pogledao sam u Janinu, ali je ona bila zauzeta premetanjem poklona u plastične kese. Pogledao sam u kasirku, ali ona nije obraćala pažnju na nas. Sagnuo sam se da bih uzeo taj dar s nebesa i pokazao ga Janini. Bilo je neverovatno. Nije postojalo objašnjenje kako su žileti mogli da uskoče u kolica. Uopšte sme nismo približili toj polici, samo smo pored nje za trenutak zastali. Ništa više. Sada su bili u mojima rukama i Janina ih je, bez odugovlačenja, spakovala među ostale stvari u plastičnu kesu.
“Dobio si poklon od Gospoda, ti, potrošački genije”, rekla je i požurila me prema autobusu.
Dakle, bilo je ovo malo čudo. Moram samo da dodam još nešto – nisam stručnjak za žilete, a čini se da nije ni Gospod. U tržnom centru sam video policu za žiletima za koje sam mislio da će odgovarati mom brijaču. Međutim, prevario sam se. Kada sam stigao kući, otkrio sam da su žileti iz čudesne kupovine u Rimu potpuno neupotrebljivi. Na kraju krajeva, čudesa imaju svoje granice.
Prevela: Zdenka Valent-Belić
