Multilingua

Tramvajem u raj

2012-01-03T19:15:00.002+01:00

Tramvajem u raj

NAŠJUNAK nikada ne bi imao razloga da razmišlja o zagrobnom životu da nije bilo povratka u Budućnost. Sa ovim je pitanjem morao da se suoči tek drugog dana od kako je peleteo okean. Takav let čoveka obeleži pojavom zvanom „džet leg“. Kada prelećete više vremenskih zona, pogotovo ako letite protiv smera vremena, u glavi vam se poremeti časovnik. Tako da kada je kod nas noć, vama je još dan. Osobito teško je posle podne, jer je sve oko vas živo a vama se strahovito spava. Ovako, još pod dejstvom prebrze promene kontinenta Našjunak se drugog dana po dolasku uputio u grad. Odlazak u centar su ove oduvek zvali odlaskom u grad, kao da oni i njihova Budućnost nisu deo njega. Sve je dobro proteklo. Našjunak je sreo par starih poznanika, tako da su prebacili po koju egzaltiranu reč dobrodošlice i, da, popili su tom prilikom dve čaše vina. Razmenili su nove telefonske brojeve i on je u najboljem redu odšetao do tramvaja sa poslednjom stanicom - Budućnost. Ušao je u vozilo, seo do prozora, pogledao napolje i odjednom je nestalo struje. Bar u njegovoj glavi sigurno. Moderna biologija tvrdi da kada spavamo u mozgu, na mestu zvanom corpus quadrigemina, su stalno upaljene četiri alarmne lampice. Čini se da su u tom trenutku one takođe otkazale, zasigurno bar većina i nastao je mrkli mrak i tišina kao u grobu…

Do tog trenutka Našjunak o „životu nakon života“ nije pošteno ni razmišljao. To nije bila aktuelna tema, nije bila ni perspektivna. To nije bilo nešto što bi moglo da se uvrsti u nedeljni plan i da se na kraju sedmice otkači kao obavljeno. Za ovakve misli danas nema vremena. tako da za svoj odlazak na drugi svet Našjunak nije bio psihički spreman i iskreno ga je šokiralo kako je brzo taj prelezak u drugu nebesku ligu prihvatio, skoro kao da se podrazumeva. Samo se malo začudio. Ovo je, dakle, kraj svih krajeva?! Uživite se u njegov pogled. Iz potpune praznine naprasno otvorite oči, nad vama stoji čudnovata ženska i govori vam nešto poput:

„Ovo je kraj…“

Kraj? Kraj života?! Pravi kraj? Tako rano?! Pa sve i da jeste - nije Našjunak ovako zamišljao anđela kraj nebeske kapije! U vidnom polju njegovih jedva otvorenih očiju su u ovom trenutku bili samo njih dvoje – Našjunak i ona. To bi možda i moglo da bude to, oduvek je verovao da nas u raj zapravo uvode žene. Nekoliko njih je sreo i tamo dole na zemlji i kratkotrajno uzletanje sa njima u raj su bili trenuci vredni toga. Međutim, ova ženska je bila nekako čudna: ružna, zvanična, neanđeoska. Za toliko sumnji postoji jedno jedino kontrolno pitanje:

„Zašto?! I zašto tako rano?“

Umesto odgovora je to čudno stvorenje počelo da se smeje, ili bolje rečeno da se konjski glasno i na sav glas da grohoće. Zahvaljujući tome ispostavilo se da je potpuno neanđeoski krezuba. Kada se do mile volje iskreveljila, sigurnim glasom je izjavila:

„Zato što smo u Budućnosti.“

To je bila tačka za koju se uhvatio. Naselje Budućnost, to mu je bilo poznato. A ovaj anđeo – to je verovatno slovački raj. Četvrta klasa bez personala. Osvrnuo se oko sebe. Bila je u pravu. Tramvajem ćete u raj teško stići. Tramvaji imaju poslednju stanicu. Na njoj se okreću i polaze nazad - u život. Tako da je izašao…

Prevela: Zdenka Valent-Belić

Mexican story

2011-11-06T20:25:00.002+01:00

¡QUÉ PEQUEÑO ES EL MUNDO!

Siempre es placentero visitar un país por vez primera, y más si el tiempo no es un obstáculo para poder apreciar y conocer las hábitos locales de la mano de un camarada. En mi caso tuve la suerte de contar con un colega eslovaco en la Ciudad de México, cumpliendo con la promesa de facilitarme un resguardo temporal en mi viaje hacia lo desconocido.

Después de mi llegada, compartimos gratos momentos disfrutando de la cerveza Bohemia y del pozole, para acompañarme, a posteriori, a la estación de camiones, para tomar el que me llevaría en dirección a Guadalajara, sede del Congreso del PEN. Con deseos de buen viaje, mi camarada no olvidó advertirme vigorosamente acerca de dos posibles problemas: no ser robado por ser extranjero antes de entrar al taxi y, aún más importante, no ser robado mientras permaneciera en él. Afortunadamente, lo primero no sucedió y con lo segundo esperé aprehensivamente en la parte trasera del viejo taxi. Estuve reflexionando sobre esta cuestión y mi potencial respuesta frente al mismo y, por lo tanto, no pensé en ningún momento que estaría tratando con un problema totalmente diferente instante después. Le había dicho al taxista el nombre del hotel, Plaza del Sol, y el buen hombre realmente me llevó, pero a una plaza y a un mentados con ese nombre. A las 5:30 horas de la madrugada paró el auto y, con un gesto internacional de despedida, me indicó que habíamos llegado. Supe que estaba en problemas. No tenía otro punto de orientación en la expandida ciudad de Guadalajara, con sus millones de personas, solo el nombre del hotel Plaza del Sol, el cual, desafortunadamente, era el mismo de esa plaza desierta. El taxista recibió mi explicación en inglés de que asistía a una conferencia de escritores con una natural incomprensión. No tenía nada más bajo la manga. No tenía tampoco deseo de salir con mi equipaje del taxi, pero qué podía hacer, más que repetir de manera débil el nombre: Plaza del Sol, a lo cual él asentía de manera afirmativa y me ofrecía apearme. En un juego de ajedrez la partida quedaría en tablas.

Con la luz gris de la mañana, miré alrededor en este país desconocido, en esta ciudad ignorada, a diez mil kilómetros de casa, buscando un signo de motivación, algo que alumbrara mi camino… Y lo hallé. El taxi había parado cerca de una hilera de pequeños edificios que formaban parte de la plaza. Todos ellos eran tiendas o restaurantes cerrados y obscuros a aquellas horas. Solo uno, exactamente donde estábamos estacionados, tenía un letrero de neon con la palabra: Slovensko. En un primer momento pensé que era una alucinación, fruto de la falta de sueño. Este rótulo no era de esta parte del mundo. Estaba realmente escrito en eslovaco, no estaba en inglés “Slovakia”, o en español “Eslovaquia”, pero en nuestro natal “Slovensko”. Sólo pudo ser obra de un eslovaco que desvió su camino hacía esta parte mucho tiempo antes que yo. Alguien que ha sobrevivido aquí y homenajeó de esta forma a nuestra tierra natal. Mirando este mensaje, comprendí que desde no podía errar más.

El hotel con el desafortunado nombre de Plaza del Sol estaba, por supuesto, del otro lado de la esquina.

Translation into Spanish by Héctor Portillo Jiménez and Graciliano Martín Fumero

Feeling in Hebrew translation

2011-10-22T21:29:00.002+02:00

תחושה

מאת : גוסטב מורין

זוהי רק תחושה, שאיננה מבוססת על עובדה כלשהי. תחושה של חלום שלא התגשם על חיים מושלמים, בעולם מושלם. אלדוראדו, הארץ המובטחת, ארץ משגשגת, יבשת חופשית – בקיצור גן עדן.

כל אחד מאיתנו מדמיין אותו שונה (אך גם במקרה הזה אני מאמין בייצור המוני וטעם הצרכן), אך לכולנו תחושה דומה.

לארוז כמה חפצים וללכת, כי אין דבר קל יותר מאשר לזנוח את ההרגלים הכבדים היום – יומיים ולצאת לדרך של הלא נודע, במרדף אחר אידיאל דמיוני. התחושה הזו של המתנה מוכרת לרבים והיא בלתי ניתנת לשחזור. אנחנו משתוקקים, אנחנו סקרנים. אז בואו נלך !

התרופה הטובה ביותר לאהבה ממבט ראשון היא – מבט שני. לכן כמו תיירים או נוסעים בתפקיד הבאים למקום פעמים נוספות, אנו לא פוערים עיניים אלא ממקדים מבט ומגלים עולם שכבר גילו אותו בעבר פעמים רבות. גם אלו השוהים בגן עדן – יש להם בעיות אנושיות ויש להם על מה להתלונן. מה שיותר מדהים – גם להם יש פנטזיה על גן עדן – רק במקום אחר !

כך בשתייתנו בירה במועדון ג'אז לונדוני או בעומדנו מול סניף מקדונלדס הקיים בכל מקום (ובמקרה זה בפאריז) פוגעת בנו מחשבה מפגרת, שלהביעה בקול רם יהיה חסר תועלת. גם בית הוא - להיות בבית. זהו, בלי הסברים. כאן אני בביקור ושם אני בבית. כאן אני אורח ושם אני יכול להיות גם אורח וגם מארח. בקיצור – מתחילים להתגעגע הביתה. מתחילים לקבל תחושה, כמו תרגיל ראשון בשיעור אנטומיה, שראינו די ויותר – ועתה הזמן לחזור הביתה !

אנו חוזרים ומלאי התלהבות, מספרים לכולם את סיפורינו. האמת היא, שבשטף המילים שלנו, אנו יכולים לפספס שהם (קרי – שומעינו) לא מקשיבים לנו (קרי – המטיילים), אלא אולי בחצי אוזן. יש להם בעיות יום-יומיות משלהם, שלמען האמת, הופכות גם לבעיות שלנו. עוד בטרם סיימנו לדבר הן (קרי – הבעיות) כבר הפכו לשלנו. כך, עם אנחה, אנו נכנסים שוב ליום השגרתי הקרוב, הכולל את כל הנורמאלי והביתי. אנו ממשיכים לנסוע באוטובוס או ברכבת תחתית מתוסכלים מהחדשות ומלאים בויכוחים.

אם הזיכרון אינו בוגד בנו, הוא יתעתע בנו שוב, ויחל להזכיר לנו, יחל להציע דוגמאות והשוואות, ויתרה מזאת, יחל לפעול לגדילתה של תחושה טרייה. תחושה שבמקום אחר זה טוב יותר. בלי לשים לב. שוב לא נתאפק ונצא לדרך ואז שוב נחזור, נדחקים על ידי מטוטלת המופעלת על ידי כוחות שונים ונעה בין שני קטבים הפוכים.

אנו מאושרים באמת רק אחר כך, בגובה עשרת אלפים מטר במטוס המביא אותנו לגן העדן החלומי הבא או לביתינו, המתגלה לנו מחדש.

אותו גן עדן נשאר אחר כך רק במסגרת ההשקפה ובפרספקטיבה של גובה עשרה קילומטר. הבעיה היא שכל טיסה, הארוכה ככל שתהיה נוחתת על קרקע מוצקה.

כפי שניתן להבין, המטוסים מעמיסים על הסיפון לא רק את הנוסעים ומטעניהם אלא גם טונות של תחושות ובעיות שלא עברו בידוק או מכס אז מה הפלא שמדי פעם חלק מהמטוסים הללו נופלים.

תרגם: אלכס בן צבי

Čudo u Svetom gradu

2011-10-15T22:19:00.003+02:00

Čudo u Svetom gradu

Italijanska priča

Sveti grad Rim je zadivljujuća, impozantna galerija istorijskih spomenika, crkava i hramova. Međutim, nedeljom je, oko podneva, tih i sanjiv poput nekog seoceta u zaboravljenoj dolini. Upravo u to vreme naš turistički autobus je stao pred kapijama Vatikana. “Imate jedan sat za obilazak ili kupovinu”, optimistično je izjavio naš vodič. Očigledno nije primetio da u blizni nema prodavnice, a ni za ragledanje nije bilo bog zna šta. Većina turista je odmah odustala i usredredila se na praktičnije ciljeve kao što je pronalaženje toaleta i savladavanje poslednjih konzervi paštete iz zaliha od kuće. Žena i ja smo, međutim, imali važan zadatak – da kupimo nešto, bilo šta što bi uverilo naše rođake da smo zaista bili u Italiji. Kako bismo im inače objasnili zašto nismo kupili nešto “tipično italijansko” kada smo za to imali dovoljno vremena u Rimu? Dakle, vremena je bilo dovoljno, ali kupovina je delovala beznadežno.

“Nemamo nikakve šanse”, rekla je moja žena, “valjda ćemo kupiti nešto u povratku.”

Možemo da zaboravimo na to. Naši šoferi će voziti toliko brzo da će se jedva zaustaviti na granicama. Bilo mi je jasno da postoji samo jedno rešenje – čudo, a gde bi drugde čudo i trebalo da se dogodi, ako ne u Svetom gradu?

“Hajdemo,” rekao sam odlučno.

“Kuda?” pitala je moja supruga.

“Krenimo i videćemo,” rekao sam i zakoračio. Moja supruga me je pratila kao što su generacije drugih žena pratile svoje poludele muževe – bezvoljno i rezignirano. Ali bar smo se pomerali.

Instinktivno sam odabrao smer kojim smo sa kretali. Nalevo od Trga svetog Petra, dugačkom, praznom ulicom. Bilo je beznadežno. Ne samo da nijedna prodavnica nije bila otvorena nego, zapravo, tamo nije bilo nijedne prodavnice. Uprkos tome, ja sam i dalje verovao da ćemo naći neku, dok je moja žena izgubila čak i želju za protestovanjem. Zapravo, nismo puno ni razgovarali, nismo imali o čemu. Jedini zvuci koje smo u to vruće podnevno vreme mogli da čujemo bili su odjeci naših koraka. U to su se, dopirući kroz pozore, uplitali glasovi ljudi koji su ručali, mešali su se sa zveckanjem kašika, noževa, viljušaka s nedeljne gozbe. Teško je zamisliti beznadežniji pohod. Nije trajalo dugo – posle stotinak metara našli smo se na periferiji grada! Bilo je teško poverovati da se tako veliki grad završava nakon kratke šetnje od centra. Sve je izgledalo kao da se više nema kud. Ulica se završavala i izbila na put koji je vodio ka nekoj šumici. Zaista je teško naći beznadežnije mesto za kupovinu.

Moja supruga je počela da se smeška, isto kao generacije drugih žena koje su svojim poludelim muževima htele smireno da daju do znanja da ova ideja i nije bila tako pametna. Hteo sam nešto da joj kažem, ali nije bilo šta da se kaže. Naše putešestvije za čudom se završilo. Ideja nije bila dobra. Krajnje vreme je da se krene nazad.

Okrenuli smo se - kad... Ne samo da smo otkrili prodavnicu, pri tom otvorenu, već ceo tržni centar! Nalazio se s druge strane ulice i to u smeru odakle smo dolazili, bio je sakriven iza kuća. Nije bio velik, ali za naše potrebe dovoljan. Kupovina nije trajala dugo. Bili sme jedine mušterije. U celoj prodavnici bile je samo jedna kasirka. Dok smo jej se približavali s kolicima punim “važnih, tipično italijanskih poklona” ugledao sam policu s brijačima. Sigurna znate za onaj paradoks – klasičan brijač možete kupiti za jeftine pare (ili ga možete dobiti besplatno), ali žileti za njega su pakleno skupi. Ovde ih je bilo različitih i po sasvim razumnoj ceni. Biće mi potrebni kod kuće. Tako bi cela kupovina imala smisla! Međutim, postojao je problem. Nije nam ostalo više novaca. Nakratko smo neodlučno stajali ispred police i gledali šta bi od poklona za rođake mogli da vratimo da bih ja kupio sebi žilete. Spisak poklona smo već ionako skratili i nije bilo šanse smanjiti ga za još jedan. Na kraju krajeva, čuda imaju svoje granice. Morao sam da se odreknem svoje ideje. Krenuli smo prema kasirki i platili robu.

Dok sam plaćao, moja supruga Janina je poslagala poklone u kolica i krenula s njima ka izlazu. Odmah sam pošao za njom i video kako je u tom trenutku nešto ispalo iz kolica. Kada sa se sagnuo da bih to podigao, šokirao sam se. Iz kolica je, naime, ispala kutija sa žiletima, oko kojih smo se toliko dvoumili. Pogledao sam u Janinu, ali je ona bila zauzeta premetanjem poklona u plastične kese. Pogledao sam u kasirku, ali ona nije obraćala pažnju na nas. Sagnuo sam se da bih uzeo taj dar s nebesa i pokazao ga Janini. Bilo je neverovatno. Nije postojalo objašnjenje kako su žileti mogli da uskoče u kolica. Uopšte sme nismo približili toj polici, samo smo pored nje za trenutak zastali. Ništa više. Sada su bili u mojima rukama i Janina ih je, bez odugovlačenja, spakovala među ostale stvari u plastičnu kesu.

“Dobio si poklon od Gospoda, ti, potrošački genije”, rekla je i požurila me prema autobusu.

Dakle, bilo je ovo malo čudo. Moram samo da dodam još nešto – nisam stručnjak za žilete, a čini se da nije ni Gospod. U tržnom centru sam video policu za žiletima za koje sam mislio da će odgovarati mom brijaču. Međutim, prevario sam se. Kada sam stigao kući, otkrio sam da su žileti iz čudesne kupovine u Rimu potpuno neupotrebljivi. Na kraju krajeva, čudesa imaju svoje granice.

Prevela: Zdenka Valent-Belić

Story in Serbian

2011-08-15T22:32:00.003+02:00

Magične (električne) sile

Život je pun magičnih pojava i događaja. Sam život je magičan, tajenstven. Međutim, najtajanstvenije stvari nas čkaju na putovanjima. Kad god krenete u svet, otvarate vrata magičnom doživljaju.

Na svom prvom putovanju u Sjedinjene Države, na Međunarodni susret pisaca koji se održavao u Ajovi, bio sam veoma ushićen. To je uskoro dovelo do negativnih poslednica. Odmah prvog dana zaglavili smo se u liftu. „To je neuobičajena situacija“, smirivala nas je domaćica programa Meri. „Neće se više dogoditi.“ Drugog dana se sama Meri zaglavila u liftu.

Nisam bio previše iznenađen kada smo, tog istog dana, ušli u univerziteski autobus koji nije mogao da upali. Kada smo konačno stigli u internat, najavljena je uzbuna zbog požara – na svu sreću, lažna. Drugog dana sam uveče igrao tenis s kolegom iz Australije, Alanom. Svetla teniskog igrališta su se iznenada ugasila i mi smo ostali u mraku. Nekoliko dana kasnije pokvarila se klima u mojoj sobi. Kada sam izašao iz sobe da bih pozvao pomoć, vrata koja sam zaključao više se nisu mogla otključati – pokvarila se brava. Ukratko, svaka tehnička sprava koja je bila u mojoj blizni, a koja je mogla da se pokvari, pokvaril se zbog zračenja moje energije.

Nakon dve nedelje sam se konačno adaptirao i stvari oko mene vratile su se uobičajenom funkcionisanju. Međutim, serija tajanstvenih otkazivanja tehnike u mojoj blizini ponovila se nakon povratka s dvonedeljnog izleta po Istočnim obalom. Bio sam tamo dovoljno dugo da dnevna rutina prevlada. Samo me je jedna konstantna magična pojava poganjala do kraja boravka.

Ispreg našeg internata bio je red uličnih lampi. Kad god sam se uveče vraćao u internat prolazeći pored njih, jedna lampa se uvek gasila kada sam joj je približavao, a palila se kada sam se malo od nje udaljio. Lako sam je prepoznavao jer je na njoj bio postavljen znak za propisanu brzinu vožnje. Često sam na ovaj neobičan pozdrav ulične svetiljke zaboravljao, ali ona mne je svaki put podsećala.

Jednom me je s književne večeri u internat dovezla koleginica – Amerikanka. Čim su nam svetiljke bile na vidku setio sam se “svoje lampe” i ispričao koleginici dogodovštinu. Odmah sam i posumnjao: “pošto smo sada u autu, pri toj brzini i razdaljini, lampa me neće ni primetiti...” Međutim, kako sme sa približavali, lampa je zatreperila, a mi smo na nju, takoreči, naleteli. Koleginica je zaustavila auto i pogledala me je izmenjenim pogledom: “Gustave, ti si đavo, znaš?”

Shvatio sam da je krajnje vreme da prestanem da se igram s misterijama, ako ništa drugo, bar javno. Odlučio sam da ignorišem svoju prijateljicu lampu i kada sam se nakon tri meseca vratio kući iz Ajove, skoro da sam na nju i zaboravio.

Nakom sadam godina dobio sam šancu da se vratim u Ajovu kao predavač na tom istom sustretu. Razume se, ponovo sam bio ushićen i pun energije. Međutim, ceo program je bio premešten u novi univerzitetski hotel, bliže centru. Pošto sam se smestio, jedna asistentnica od programa povela me je na partiju kod kuču direktora tog programa. Uspu sam, prisećajući se, prepričavao svoje prethodne doživljaje, a nisam izostavio ni tajenstvene elektrčine efekte. Super smo se zabavljali i kod kuču direktora smo stigli dobro rozpoloženi. Mislim da ću prizor koji smo prvo ugledali teško zaboraviti. Na verandi ispred ulaza u kuču, direktor je stajao na stolici i menjao sijalicu koja je upravo prsla. Moja vodička pogledala me je s divljenjem u čima, ali ja sam došao iz auta više ona uspela da se postavi pitanje. Nekako znam šta je imala na umu...

So slovačkog prevela: Eva Radovanović, ispravljeno po autoru

INNGILI JOZEFIMIK ATILIK

2011-03-30T09:00:00.001+02:00

Massakkorpiaq kingusinnerusukkulluunniit angalasut kikkuugaluilluunniit piviusunngortissinnaavaat. Inngilit piviusuupput. Minnerpaamik inngilit angalasunik paaqqinnillutillu angalaqataasinnaapput. Ateqarneq ajoraluarlutik qaqutigut ateqartarput. Ataaseq Jozefimik ateqarpoq.

Nunani allani ilisimatuutut angalagaangama ilaagisannaara tassaavoq ilisimatooqatiga. Angalanerit pissanganartut ilaat tassaavoq Pragemi ukiumoortumik ataatsimeersuarnermut peqataanerput. Ilaanniaasiit angalagaangatta angallatigisartakkavut allanngortippavut, taavalu Bratislavaliarpugut qamutinut hiistinik qimuttulinnut ilaalluta ingerlaqatigiinnata kilometerit 300-t missiliorlugit ungasitsigisumiit, uangalu periarfissaqariarama aanngaalaarpunga. Iterlunga paasivara minuttini 15-ini akunnittarfimmi aqqusinersuup biiliinnaat aqqutaanniittumi qasuersitsiartoqalersoq. Tupaallaqalunga naapileriarpara ilisimatooqatiga kaffisuataannguartoq ilungersoqalunilu angummik ilisarisimanngisannik oqaloqateqartoq. Oqaloqatigisaa nalinginnaanngitsumik isikkoqarpoq. Ilumut taamaappoq. Takoqqaarlugu soorlu tassa "inuunermit ilungersortinneqangaarsimasoq." Tassa inuunermit ajornaatsuinnaanngitsumit. Nujai qaqortuupput kiinaalu assut eqisaluppoq. Oqaluttuarmat Rhodesiami sakkutuut naalagaattut, oberstitut, sulisimalluni, tamanna ilaatigut tupaallaatigivallaanngilara. Soorunami qaqutigoorluinnartuuvoq Slovakiamiuunera, kisianni oqaasii tamaasa tusaalerlugit qularnaatsumik paaseqqissaaraluttuinnarpara siuninnguatsinniittoq tassaasoq nunarsuarmi ungasissumut angalasartuik piviusoq.

Taamanikkut, 1990-ikkut aallartilaarneranni, naapinneq allamiorpasilluinnartuuvoq, pingaartumik ilisaarisimasartaatta imminut Jozefiunerartup, Afrika, Sri Lanka, India, Nepalilu oqaluttuarilermagit. Soorlu tassa akitsorterussisartoq naapiinnaripput. Nunallu taakkua tikeraassagaluarutsigit immikkut paasisimasalittut imminut piukkummat tamanna soorlu tassa illarsaarutigiinnaraa. Taava aningaasanik tigusissut plasticiusoq unnersuutilermagu uanga soqutiginnerujussuanngilanga. Angalaqatinnut tunniuppaa. Angalaqatiga ima paatsiveerusimaartartigaaq allaat isumaliorlunga katanngitsoornavianngikkaa. Taamatullumi pisoqarpoq.

Ukiuni arlalinni angut takornartaq sumilluunniit tusarfiginngilarput. Pisut iluanni ilisimatuutut paasisatsinnik allaaserisavut imak soqutigineqartigisimapput allaat Indiami ilisimatuut ataatsimeersuarnissaannut qaaqqusaanitsinnik kinguneqarlutik. Nalaatsornikkullu iluatsitsinitsigut nunamut tusaamasamut angalanissaq aningaasassarseriaratsigu Jozefitut piginnaanilimmik angalanissamillu immikkut paasisimasalimmik saaffigisassaqannginnerput ugguutigileraluttuinnarparput. Ilisimatooqatigali sap. ak. qassissunnguit qaangiuttut sianerfigineqarpoq. Ukiut qassiit Asiami angalareersimalluni Jozef Bratislavamut utersimavoq naapinnissarpullu kissaatigalugu.

Jozef isikkumigut allannguuteqarujussuarsimanngilaq. Nujai qeersuujupput. Kiinaa amequsunneruliinnarsimavoq. Oqaluttuai pisarnermissut sakkortutigisumik upperiuminaallutillu ingasattajaagaapput. Taava India pillugu siunnersorluarumallermatigut aallarnissatta tungaanut tallimanngornerit tamaasa ualikkut sap. ak. qassiialunnguani naapittartussanngorpugut.

Naggataagut tassa angalanissatsinnut piareerpugut. Tallimanngornermi kingullermi timmisartunnginnitsinni naggataamik ilitsersorneqarnissatsinnut inortuivunga angalaqatigisartagaralu paasissutissanik tamanik pisariaqartunik Jozefimit ilitsersuunneqareersimavoq anereersimallunilu. Oqallisissaqarpallaanngilagut. Jozefilu issiavugut tiitugarpullu najooqqarlugu. Imigassartunngisaannartuuvoq uangalu imerniartarfiup imigassaarniarfiani tiitunngisaannarpunga, taamaattumik naapisimaarnerput assut pikkunaappoq sivitsunngitsorlumi inuulluaqquniarlugu aalajangerpunga.

Taava Jozef oqarpoq, "Qaqugu timmisartussat New Delhiliarluni aallassava?"

"Tullianik pingasunngorpat."

"Qassinut apuutissava?"

"Ullo´qeqqata missaani New Delhimut apuussimaniartussaavugut."

Jozef eqqarsarpaluttumik isikkoqarpoq uangali nikuippunga inuulluaqquniarlugulu talera qullarpara, toqqarlungalu nakkunnanga eqqissisimaqaluni ima oqarpoq, "Ajunngilarmi, ajornavianngilaq, pingasunngoqqippat nal. 13.00 Akunnittarfimmi Imperialimi naapikkumaarpugut. Tamanna paasiiviuk?"

Sikisarpunga qimagullungalu. Upperissallugu ingasappallaarpoq. Pingasunngornermilu timmisartoqarfimmiit toqqaannartumik Akunnittarfik Imperial ornipparput. Jozefip tassani utaqqivaatigut. Piffissaq taanna aallartiffigalugu sap. ak. marlunni tulliuttuni ataatatsitut eqinnaangaarluni, saamangaarluni ilalaarlunilu ilisimasortaaffigaaatigut allanit tamanit pikkorinnerungaarluni.

Taava qanoq ilillunga paasivara Jozef inngiliusoq? Ikiuinerata pitsaaqataanik iliorfigisinnaannginnatsigu qutsavigisinnaanaguluunniit. Tassanngaannarmi tammavilluni nanissaajunnaarpoq. Taamanerniilli tusarfigeqqinngisaannarpara. Taamaallaat inngilit kisimik taamatut pissusilersortarput.

Suut tamarmik qaangiutereeraluit aamma illit inngilitut sulitsiarsinnaavutit. Isitit ammatikkit pisinnaaffikkullu inunnik angalasunik ikiuisarlutit. Allamik naamik, taamaallaat eqqaamassavat aatsaat ikiukkavit akiniarlutit iliorfigereeraangatsit qutsavigereeraangatsilluunniit qimaguttassagavit.

Allattoq atuakkiortoq Gustáv Murín

Tuluttuumiit kalaallisuunngortitsisoq Kristian Olsen aaju

BIR TUYGHU - Uyghur translation

2011-03-24T18:33:00.003+01:00

Tuyghu - u héchqandaq bir pakitni asas qilmaydighan, kishilerning özige xas bolghan ichki dunyasidiki bilishidur. Biz yashawatqan bu dunyada kishiler öz xahishigha yarisha hayat yollirini berpa qilishning helekchilikide halidin ketküche tépirlaydu yeni eldorado¹ ning insan qedimi ayaq basmighan yéngi bir qit’eni yaki bir jennetni bayqighanliqigha oxshash.

Gerche her birimizning jennet toghrisida özimizge xas qarishimiz bolsimu (méning chüshenchemde jennet démek – u nahayiti kop miqdarda mehsulat ishlepchiqirish we istémal qilish dégen uqumni bildüridu ) biraq hemmimizning bir – birmizningkige oxshiship kétidighan yaki oxshashliqqa ige bolghan bolghan tuyghulirimiz bar elwette. Emma biz shundaq qilip kön’gen yeni hayatimiz hemishe hayatning kündilik éhtiyaji bolghan bir türlük me’ishetliri ichide bizni da’im halsiritidu emma biz özimizge adet qilip köndürüwalghan achchiqjan, ishxumar xususiyetlirimizni asanliqqiche chörüwételmeymiz we biz ozimiz bilmeydighan qandaqtur birxil murekkep tesewwurlar bilen özimizning dunyasini izdeymiz emma bezenlerge oxshash hemishe bu dunyaliqtiki öz bextini izdep tépish üchün dunyaning her jaylirigha qatraydighan jahankezdi purset perezlerdin biz deslipide ensirisekmu lékin axirigha kelgende bu xil endishilirimiz tizla özimizdin ghayib bolup kétidu.

Muhebbet üchün söyülüshte awwal semimiyetlik bilen közitish kérek. Shuning üchünmu sayahetchiler yaki tijaretchiler üchün éytqanda biz her jaygha barmayli tunji sepirimizde körgen herqandaq bir yéngi nersilerge diqqet bilen qarighan bolsaq kéyinki seperlirimizde biz bu nersilerge dang qétip, heyranliq bilen qarap qalmaymiz belki közlirimizning chanaqlirida bu dunyaning qayta - qayta roshen eks étiwatqanliqini bayqaymiz. Emma bu xil tuyghular jennette yashawatqanlardimu oxshash yeni insan tebi’itide bolghan chataqlarning hemmisi ulardimu bar. Ularmu sizge oxshashla hayattin zarlaydu. Yene kélip ademni tolimu heyran qalduridighini bu dunyaliq hayattin qaqshawatqanlar shu jennetni arzulaydu yaki bashqa bir ghayibane dunyani tesewwur qilishidu.

Hayatimiz ritimi bolghan londonning jaz muzikiliq qawaqxanilirida achchiq haraqni bolushighiche ichip yaki bolmisa bu dunyayimizdiki möjizilerning serxili bolghan makidonalis (McDonald's)² ning aldida qorsaq toydurush üchün öchirette turush wahakazalar. Bu xil shekildiki hayat qélipliri parizhdimu oxshash, emma biz héch kimdin zarliyalmaydighan derijide kütülmigen bir chüshenchiler ichide özimizni- özimiz bilip bolalmaydighan bir tuyghulargha mest bolup yashaymiz. Biraq bu biz yashaydighan yerler – biz insanlarning oyidur. Bu teripini, men özümmu chüshenmeymen we chüshendürüp bérelmeymen.

Men bu yerge kelgen bir ziyaretchi xalas shunga bu yermu méning oyum, méning yashaydighan yérim biraq men oz oyum dep atawatqan bu yerde men bir méhman qataridimen. Belkim men hem méhman hem bu oyning igisi - her ikki xilgha tewe bir adem bolushummu mumkin. Mundaqche éytqanda biz bu yerde özimizge özmiz teselli bérip, öyimizge qaytip bérishtin ibaret bu tesewwurlirimizni siliqlashturuwatqan bölishimizmu mumkin. bu belkim antonomiye derside mejburi jesetlerni soghuq terge chömülüp turup tekshürgendek éhtimal özimizning telwilerche yuqiri pellige chiqqan tuyghulirimizni sowutushqa urunuwatqandimiz emma hayat musapimizde beshimizdin otken künler bizge yéterlik shunga emdi öyge qaytishning qereli bolup qaldi dep oylaymen!

Elwette biz oz öylirimizge qaytip barghandin kéyin qizghinliqqa tolghan bir keypiyatlarda özimizning hékayilirini éytishni bashlaymiz. Rast gepni qilsaq, biz özimizning dégenlirini xuddi oyimizning taxtayliri üstide su aqqandek aqturup qulaqlardin ghayib qilimiz emma biz sayahetchiler gep qilghanda gépimizni bashqilarning qulaq sélip anglimighanliqidin ibaret bu pakitni asanla ésimizdin chiqirip qoymiz. Bu eynen bir sözning bir qulaqtin kirip yene bir qulaqtin chiqip ketkinidekla bir ish.

Shübhisizki pakitning yaki yüzbergen waqitning qandaq bölishidin köre ularningmu özige xas derd – elemliri bar shunggha ular nahayiti tizla burunqi eslige qaytip kételeydu. Biz özimizning sözni anglitip bolghuche bu yerlerde künde bolup turidighan mesililer tebi’iy halda özimizning bash aghriqigha yalinip bolidu. Bu yerde shuni kallimizdin saqit qilmasliqimiz kérekki biz hemmimiz qistangchiliqtiki poyizlarda yaki tramwaylarda yaki métrolarda (yer asti poyiz) yerlik gézit xewerlirini oqush bilen yaki dunyawi téléwizor qanallirini körüsh bilen kimlerningdur kimler bilen bir ishlar üstide talash – tartish qiliwatqanliqini körüshtin, qisqisi mijezimizni ixtiyarsiz chirmiwalidighan sheher jiddiychilikidin özimizni qachuralmaymiz. Biz özimizning hayat qélipliri bolghan bu qepesler ichide yashap ötüshke héch bir zaman ten berginimiz yoq....

Egerde bizning ésimizde saqliniwatqan xatirilirimiz bügün bizge esqatqan bolsidi, biz nahayiti tizla hayatimizdiki untulghan ishlarni öz – ara sélishturup körüshke ülgüreleytuq. U chaghda sudek süzük bolghan, téxi emdila bixlinishqa bashlighan ebjesh tuyghulirimiz üzlüksiz eqil kallimizda qaytidin namayan bolghan bolatti. Egerde biz qabil we iradilik bolalisaq, özimizning insanliqtin ibaret bolghan bu artuqchiliqimizni toluq hés qilalisaq, belkim biz waqit – sa’iti kelgende yene bir nöwet yene oz esli – neslimizge qaytalishimiz mumkin emma shunisi éniqki tuyghulirimiz ikki qutupning barawer küch tengpungluqi arisida xuddi qongghuraqqa ésilghan tashtek her terepke irghanglishi shübhisiz bir ré’alliq.

Eng axirda biz nahayitimu memnunluq bilen yer yüzidin 10 ming métir égizliktiki ayropilanda uchuwatimiz. Ayropilan belkim bizni udul bizning xiyaliy dunyayimizdiki yéngi bir jennetke élip mangghandu yaki bashqiche qilip éytsaq belkim biz özimiz qaytidin ijad qilip barliqqa keltürgen öyimizge qarap kétiwatqandimiz emma heqiqet shuki delil – pakitlarning qandaq bolushidin qet’iy nezer bizni élip mangghan ayropilan eng axirda béri – bir yerge qonidu. Netije shu bölidiki qit’eler ara uchidighan yoluchilar ayropilani yoluchilar bilen bille sanduq – sanduqlap mallarnila emes hetta nechche tonnilap tizimlatmighan we tamozhnigha melum qilmighan arzu – armanlarnimu özi bilen bile élip uchidu. Her éhtimalliq, ishning yene bir teripige qarisaq shübhisizki bu ayropilanning bezide asmandin yerge chüshüp halak bolidighanliqinimu tuyghulirimizdin saqit qilalmaymiz.

En'glischidin Aziz Isa terjimisi

1. El dorado ispanche “tunji altun” dégen menini bildürdu. El dorado toghrisida bügünki kün’giche yétip kelgen riwayet we epsanilerning turliri xéli kop. Bezi riwayetlerde éytilishiche el doradoni kishiler bayliqning, altunning we tewekkülchilikning simowullirigha oxshitidu. Yene bir riwayetlerde éytilishiche el dorado ispaniye impériyisining 1541- yilliri jenubiy amérikining amazun oymanliqida élip barghan ékispédiyesidki “tewekkülchi” générallar dep qarilidu. Yene bir riwayetlerde körsitilishiche el dorado amazun oymanliqida “ghayib bolghan altun sheher” ning ismi depmu bayan qilinidu. Emma tarixta bügünki kolombiye dölitining chégrasi ichidiki égizlikte yashaydighan muisca qebilisining epsaniliride éytilishiche el dorado muisca qebilisining bashliqi bolup, usti-beshini altun bilen oriwélip guatavia kölige chüshüp chöküp ketken dep qarilidu. Bügünki künde yawropaliqlarning qarishida el dorado 15- esirdin taki 17- esirgiche dawam qilghan amérika qit’esini bayqap boysundurghan ekispediyechilerge teqlid qilinidu. http://en.wikipedia.org/wiki/El_Dorado -terjimandin

2. McDonald's – bu tiz tamaq satidighan amérika we yawropa döletliride omumlashqan bir réstoranning ismi. -terjimandin

Travel story

2011-01-23T13:40:00.002+01:00

La plus belle poitrine de tout l’Ouest !

Le Programme international d’écriture en Iowa nous a permis de découvrir l’Amérique sous bien des angles inattendus. Parmi ceux-ci, une publicité pour le Night Dancer Club, dans le journal de l’Université, par exemple, qui annonçait qu’en plus de l’écurie habituelle de quatorze strip-teaseuse, une nouvelle venue dans le métier, répondant au doux nom de Candy Apple, allait présenter son numéro, pompeusement intitulé « The Best Chest in the West », en d’autres mots : la plus belle poitrine de tout l’Ouest. Avouons que si l’on considère qu’il est important de contempler les Pyramides ou de rencontrer le Pape au moins une fois dans sa vie, alors la plus belle poitrine de tout l’Ouest doit être au moins un spectacle aussi impressionnant.
Du coup, je suis allé me suis rendu au night-club avec mes collègues.

La salle principale du Night Dancer Club était aménagée de façon à ce que personne ne puisse louper le spectacle de danse, la raison d’être de l’établissement. Il se déroulait en plein milieu, sur un scène traditionnelle ponctuée de barres argentées, où dansaient les effeuilleuses.
Candy Apple, la star de la soirée, n’était pas grande mais elle était parfaitement sculptée. En tant que clou du spectacle, elle avait droit à se débarrasser du plus beau costume. Bien que son numéro fût court, les clients se massaient autour de la scène. C’est que la star avait un truc bien à elle. Au lieu de ramasser les dollars et de les glisser sous son string, elle les prenait en main, les froissait en boule et les déposait sur le nez du client. Elle les emportait ensuite entre ses deux seins serrés l’un contre l’autre. Efficace, élégant et rapide.

Je dois avouer que je n’ai pas pu résister à l’opportunité de voir la plus belle paire de l’Ouest subtiliser un billet de banque de mon nez protubérant.

C’était une sensation unique, un peu comme être bercé par une mère, sentir quelque chose de gros, de doux et de parfumé s’écraser contre vos yeux. Quelques instant plus tard vous étiez délesté d’un billet mais enrichi d’une expérience de plus.

Après le spectacle, Candy vendait ses photos. Ça ne m’intéressait pas vraiment, mais j’avais envie d’en apprendre un peu plus sur elle. Un écrivain doit se documenter.

Je me suis présenté. Candy était assez gentille. Elle a regardé longtemps ma carte de visite puis s’est écriée « Slovaquie ! Alors on est presque voisins ! Je m’appelle Halyna et je viens d’Ukraine. »

Et voilà la conclusion, mes amis : la plus belle poitrine de tout l’ouest vient en réalité de l’est !

(Transl. by Nicolas Ancion)

Story Feeling in Turkish

2010-12-11T17:52:00.001+01:00

BİR DUYGU

Çeviren: Tarık Günersel

Yalnızca bir duygudur -genellikle tek nedene dayanmayan. İdeal dünyada ideal hayat için sınanmamış bir reçetesi vardır herkesin. Bir Eldorado, refah ülkesi, özgürlük kıtası –kısacası, bir cennet. Her birimizin cennet hayali özeldir (kitlesel üretim ile tüketici zevki arasındaki gerilim bu alanda da önemli) ama hepimizin duygusu aynıdır. Yanına birkaç şey al, düş yola; iş gününün çileli alışkanlıkları kolay bırakılır, ideal peşinde belirsizlik taşıyan zahmetli bir macera uğruna. Dünyada istediği yere gidip şansını deneme fırsatı hep olmuş kişilerden farklı olarak, başta kaygılı oluruz. Ama şevkli.

İlk görüşte aşk için en iyi ilaç kapsamlı bir ikinci bakıştır. Nitekim, gerekçemiz ister turistik olsun isterse iş, ilk bakışla yetinmeyiz: Gözümüzü odaklar, patenti tekrar tekrar alınmış bir dünyayı bir de biz keşfederiz. Adresi cennette olanların da insanî sorunları vardır. Şikâyetleri vardır onların da. En ilginci, onlar da başka yerde bir cennet hayal etmektedir. Bu bakımdan, Londra’da bir caz kulübünde siyah bira içerken, ya da her zaman her yerde olan McDonald’s önünde -Paris’te- dikilirken, aniden, dile getirilmeyecek kadar anlamsız, demode bir fikir bizi çarpar: Ev gibisi yok. Bu kadar. Açıklamasız. Burada yalnızca ziyaretçiyim, ama evde yuvamdayım. Burada yalnız misafirim, ama evde hem ağırlayan hem ağırlanan olabilirim. Kısaca, yuvaya dönüş fikrine ısınmaya başlarız. Anatomi dersindeki ilk zorunlu otopside çabucak her şeyi yeterince gördük duygusuna kapılırız ya, artık eve dönme vaktidir!

Dönüp coşkuyla anlatırız öykümüzü. Doğrusu, kendi söz selimizle yıkanırken, dinleyicilerimizin pek dinlemediğini fark etmeyebiliriz; laflar bir kulaktan girer, öbüründen çıkar. Çünkü onların zaman çizelgesinde kendi sorunları oluşmuştur –bize de bulaşmak üzere. Nitekim, lafımızı bitiremeden, o gündelik sorunlar sorunlarımız oluverir. Yeniden yol alırız fazla kalabalık metro veya otobüste, gazetelerdeki yerel ve TV’deki küresel haberlerden bezerek, tartışarak...

Derken, bellek işlerse, örnek ve karşılaştırmalar gelir aklımıza. Taze, güçlenen bir duygu belirir. Yeterince kararlıysak ya da amirimizi yandaş kılabilirsek, zamanı gelince yeniden koyuluruz yola. Ve döneriz. Değişen kutuplardan eşit güçlerin etkisiyle, sarkaç gibi.

Ne de olsa, yerden 10 bin metre yüksekte mutluyuzdur –hem yeni cennete uçarken hem de yeniden icat ettiğimiz evimize dönerken. Nihayet keşfettiğimiz bu cennet 10 bin metrede tattığımız duygudan başka bir şey değildir. En uzun uçuş bile somut yeryüzüne inişle sonuçlandığı halde. Bu bakımdan, kıtalararası jetler yalnız yolcu ve bagaj değil, tonlarca kayıt dışı ve deklare edilmemiş umutlar, duygular da taşır. Bu açıdan bakınca, ara sıra bir uçağın düşmesinde şaşılacak bir şey yoktur.

Polish translation

2010-11-29T21:59:00.004+01:00

Najpiękniejsze piersi Zachodu

W czasie swojego pisarskiego pobytu w Iowa University któregoś dnia w miejscowej gazecie znalazłem ogłoszenie zapowiadające program Dancers Night Club-u. Oprócz czternastu stałych dziewząt miała wystąpić gwiazda striptisu zwana Candee Apples, alias Słodkie Jabłuszka. Jej show nosi nazwe „Najpiękniejsze piersi Zachodu”. Skoro już raz w życiu powinniśmy zobaczyć piramidy, czy Papieża, to i najpiękniejsze piersi Zachodu też sobie zasługają na naszą uwagę. No więc poszliśmy z kolegami.

Miasta amerykańskie nie mają centrum naszego typu, tak więc i wspominany klub zabłąkał się gdzieś na peryferia, pomiędzy budynki przypominające magazyny. Ani z zewnątrz, ani wewnątrz klub nie wyglądał okazale. Wstęp w miarę tani, napoje nie kosztują więcej, niż gdzie indziej. W dodatku dosłownie za grosze w krótkich przerwach między wystąpieniami można sobie pograć w bilard. Jedynym nieomylnym znakiem przeznaczenia klubu jest jego wyposażenie. Jego najważniejszym elementom jest podest z wypolerowaną żerdką, dookoła której tańczące striptizerki owijają się mniej lub więcej zwiewnie. Przy podeście stoją barowe stoliki, od nich ciagną się rzędy trochę mniejszych, przy każdym stoliczku dwa krzesełka. Kilka krzesełek umieszczo przemyślnie z tyłu, przy samej ścianie. Obok podestu – buda diskjockeya. I to już wszystko. No, jeszcze kilka reflektorów, żeby zastuszować tę remontową przestrzeń. I decybele muzyki. Możemy zacząć.

Treścią programu są dziewczęta różnego wieku, wglądu i skóry. Przechadzają się pojedyńczo podeście, każda od pięciu do dziesięcu minut. Każda w rytm swojej muzyki odkrywa swoje wdzięki. Jeśli je ma, bo tych niekedy w oczywisty sposób brakuje. Shaw ma ujawnić ich maksimum. Maksimum czyli nagie ciało owinięte tylko wąziutkim paseczkiem majtek. Te majteczki są ważne, bo właśnie za nie klienci wsuwają dolarowe banknoty. Jak dziewczyna zróci na siebie uwagę klient odskoczy od stolika, baru czy bilardowego stołu u usiądzie na jednym z krzesełek przy podeście. Dla dziewczyny jest to znak, że może zacząć inkasować. Przedtem jednak rozpocznie jakiś czarodziejski seans, w którym zainteresowanemu klientowi chce pokazać wicej, niż innym, co jest, oczywiście zudzeniem. Klient widzi to, co już widział, tyle, że z bliska.

Candee Apples nie była wysoka, ale doskonale zbudowana. Oczywiście, że to, jak ona się rozbierała, było o wiele bardziej paradne, niż to, co zrzucały z siebie dosyć ordynarne dziewczta przed nią. Jej show ledwo się zaczęło, a już podest obsadzony był klientami, którym Candee proponowała coś ekstra. Żadne wygibasy przed byle miejscowym łachudrami. Na początek brała banknot, potem złożony na pół kładła klientowi na nos, następnie zdejmowała zaciskając wielkie, mocne piersi. Sugestywnie, elegancko i przede wszystkim szybko. Po chwili gwiazda wieczoru miała za paskiem majteczek słuszny balik dolarów. Przyznaję, i ja uległem. Pozbawić się tego, żeby z mojego nochala najpiękniejsze piersi Zachodu nie wzięły dolarowego banknotu, to jokby stracić życiowa szansę. No i na koniec spróbowałem. Poczułem, jakby mnie pogłaskała matka. Coś wielkiego, miękkiego i pachnącego przywala wam oczy, a kiedy je otwożycie, jesteście o banknot biednejsi i o doświadczenie bogatsi.

Po występie Candee jako gwiazda wieczoru sprzedawała swoje fotografie, a za specjalną opłatą gotowa była usiąść na kolana i odsłonić pierś. Ale to mogłoby wywołać zazdrość kolegów, zaś żona miałaby jawny dowód rozwodowy. Nie dałem się, ale jednak chciałem się dowiedzieć coś więcej. W końcu pisarz nie może nie być ciekawy. No więc przedstawiłem się Candee. Była chętna, serdeczna, jednak wizytówce przyglądałą się podejrzliwie długo. W końcu po chwili krzyknęła całkiem nieprofesjonalnie: „Słowacja?! To przecies my jesteśmy krajanami. Mam na imię Halina, pochodzę z Ukrainy!”

Tak to bywa, drodzy, objawiła się prawda – najpiękniejsze piersi Zachodu są z pochodzenia ze Wschodu.

Przeł. Marian Grześczak

American story

2010-09-12T22:12:00.001+02:00

La plus belle poitrine de tout l´Ouest!

Article in Russian

2010-05-12T09:00:00.000+02:00

Чем всё это пахнет, на самом деле…

Густав Мурин (Gustáv Murín)

Шведские журналисты добыли пикантное признание о взятках при покупке истребителей Гриппен напрямую от одного из главных действующих лиц с чешской стороны – бывшего министра иностранных дел Яна Кавана. Ему, судя по всему, ассистировал тогдашний чешский министр обороны Тврдик. У австрийских СМИ уже несколько месяцев на мушке закрученная афера вокруг Еврофайтера - перспективного боевого самолёта их ВВС. Он ещё достаточно не взлетел, но уже вокруг него идут разговоры о взятках и откатах.
А именно, жена верховного командующего австрийских ВВС получила от источников, близких к производителям этого универсального истребителя, 87 600 евро.

Поляки не спекулируют, решили быть самыми большими американцами в центральной Европе и берут уже потихоньку отслужившие Ф-16 американских ВВС, хотя решение это чрезмерно дорогостоящие.Словакия же держится земли и в вопросе самолётов. Мы сохранили МиГ-29 с перспективой, что их постепенно модернизируем по долевой цене прошлых альтернатив разблокированием оставшегося российского долга. Стоит добавить, что частные посредники того разблокирования в прошлом оставили несколько вопросов, на которые
не были даны ответы.Однако существенным является общий знаменатель этих четырёх сухих новостей. ВВС всех приведённых стран, короче говоря, - смехотворны. Ведь после нашего вступления в НАТО военные силы всех новичков сморщились до уровня полицейских сил, являясь скорее лишь украшением. Они создают впечатление, что мы ещё являемся суверенной страной, когда же на самом деле всё кончилось нашим тихим разоружением. Лишь у воздушных сил, которые сегодня решают удержать суверенное, по крайней мере, наше небо. Сегодня с этим всё ясно.

Политические элиты названных стран разрываются перед остатками большого пирога рынка вооружений, а многие обольщаются возможностью личного обогащения (главным образом, если у них была такая наклонность ещё раньше). Однако, цена общего заказа, будь то Гриппены, Еврофайтеры, Ф-16 или МиГ-29, с позиции национальной безопасности, - уровень циркового фокуса. Ещё недавно у нас была авиация, абрака-НАТО-бадра-бумс – и у нас скандалы. Но ведь не реальные воздушные силы. Уже и небо не наше.
В Словакии ничего нового. Традиционный анекдот, как позвонил Тисо Гитлеру, когда Словакия выступила на стороне Третьего Рейха в войне против Советского Союза и должна была приспеть силой своих бомбардировщиков. Тогда Тисо задал прямой вопрос: «Мой Вождь, нам послать на Москву один, два или все три наши бомбардировщика?»

Если хотите какой-либо народ по-тихому лишить его вооружённых сил, ликвидируйте военное образование. Современные системы вооружений настолько сложны, что массовая мобилизация превратится в фарс, когда обнаружится, что сотни тысяч новобранцев просто не смогут обращаться даже с тем оружием, что у нас есть. Лётное училище в Кошицах в упадке, славное акробатическое крыло распущено, действующие пилоты летают
меньше, чем те, что летают на опрыскивающих машинах. Это не случайность. Мне довелось убедиться в этом в качестве журналиста на конференции, где проходил обмен опытом новых членов НАТО. Во время совместного ужина мне также довелось перекинуться словом с одним американским генералом ВВС. Большой симпатяга,
действующий пилот со времён Вьетнама, сегодня теоретик и высокий представитель американских ВВС в Европе. Я описал ему вкратце упадок ВВС наших стран после того, как мы вступили в НАТО, и спросил его:

«Господин генерал, у нас замечательные пилоты, которые могли бы быть полезны. Это ваши коллеги, высоко подготовленные специалисты. Вы не жалеете, что им не на чем летать, и нет возможностей, мы даже не уверенны, будем ли вообще при таких условиях в будущем иметь боевых лётчиков?»

Генерал улыбнулся над баварским пивом и сказал с американской открытостью: «Однако, милый друг, нас, в конце концов, ваши пилоты и ВВС вообще не интересуют. Нам они не нужны. Нам нужны ваши базы. И они у нас уже есть…»

Кто не верит этим словам, может убедиться сам. СМИ полны полемик вокруг американской системы ПРО, которая должна располагаться на базах в Чехии и Польше. Первый контрольный тест этой очень дорогой системы в США недавно (26.5.2007) был провален. Кстати, так было и с первым Першингом. Система Пэтриот против тактических ракет (напр. иракских Scud) была тоже металлоломом с больших планов Звёздных Войн. А когда её применили в Израиле, то она привела (согласно профессиональному американскому расследованию) к большему числу жертв, чем тогда, когда ещё не была установлена. А стратегический противоракетный щит в Чехии и Польше против Ирана и Северной Кореи? А лучше шутки не нашлось?! Бессмысленность этого насильно проталкиваемого американцами плана бьёт в глаза. Даже если бы такая угроза и существовала, то более
подходящими были бы установки в Турции или в какой-нибудь среднеазиатской стране, где у американцев базы уже есть. Или последнее российское предложение.

А самым абсурдным является то, что американцы собираются здесь «оборонять» Европу против воли европейцев! Поэтому на их общее политическое мнение в ЕС внимания не обращают. Наоборот, выбрали себе самых услужли вых членов ЕС. Чехия известна своим раболепием перед сильными, а Польша с новыми амбициями центральноевропейского гегемона. И при выборе не ошиблись. Ведь даже бывший чешский диссидент Вацлав
Гавел точно, как и ожидалось, в телевизионной дискуссии заявил, что пускай уже устанавливают американцы в Чехии всё, что угодно, «это наше дело». Тем самым лишь подтвердил свои давние связи относительно поддержки диссидентов американской секретной службой, за что ещё будет долго выплачивать, видимо, до конца
своих дней. У другого выдающегося диссидента Иржи Динстбира таких связей не было, и он сохранил позицию независимого интеллектуала. Он обращает внимание на бессмысленность американского противоракетного проекта, так же, как оппонировал бессмысленной бомбардировке Косова, где американцы тоже решили свои
внутренние проблемы (афера Клинтона в духе фильма «Хвост виляет собакой» и неиспользованные запасы бомб). Гавел же на бомбардировки мгновенно кивнул.

При всём, при этом, настоящий фон всего передёргивания фактов и официальных псевдо-доводов «американской обороны Европы» нам уже знаком. Рассказал об этом тот исключительно искренний американский генерал ВВС. Чехи, однако, придали кроме раболепия ещё и свой швейковский колорит решения проблем. Как ещё можно
назвать дуэт министра обороны Власты Паркановой и вечного барда Яна Вычитала «Здравствуй, радар, я тебе аплодирую…»

Но кто бы слушал неприятную правду, когда тут у нас такие приятные проблемы! Например, будем ли на лётных с мотрах, прикидываясь, изображать наш суверенитет Гриппенами или Еврофайтерами. Также, сколько за это накапает…

O čo naozaj ide...http://www.jetotak.sk/svet/o-co-naozaj-ide

Story in Arabic

2010-05-05T09:00:00.000+02:00

قصة حبى الاولى الحقيقية

يرويها الكاتب جوستاف مورين من سلوفاكيالها اسم كوردة ، جميلة كوردة ، جميلة حتى أننا حين مشينا فى المدينة التفت إليها الناس دون أن يلاحظونى . التقينا فى مهرجان الشباب ،كانت طالبة فن مرئى وأنا مؤلف مبتدء . كانت مهتمة جدًا بمسقبل حبنا- كنا متأكدين من حتمية زواجنا - تدرس كتب الزواج حتى تصبح أفضل زوجة لى، وطبعا حلت الكثير من أسئلة الاختبارات لكى تتأكد أننى الزوج الأمثل لها .عائلاتنا كانوا مقتنعين اننا ثنائى لبقية العمر ، حتى أنها اخترعت حلولًا إذا ماتزوج أحدنا(أنا) فجأة من شخص آخر - لاتشغل بالك - قالت : هذا لايمكن أن يحدث ، سنحب بعضنا إلى الأبد ، حين يأتى سن الستين الرائع سيكون كل ماقلناه عن الحب قد تحقق . دخلنا الجامعة بعد سنتين أنا إلى العلوم وهى إلى أكادمية الفنون . تألقت على الرغم من هدوئها ، اكتشفت الحياة البوهيمية الواعدة للجسم والروح ، ونسيت كل شىء عنى . لم تكن هناك كلمات وداع لأننا كنا نعتقد اننا أحباء إلى الأبد، ثم مرت سنتان دون أن أسمع عنها شيئًا . كنت أدرس ، أكتب ، أمثل ، أنظم أنشطة ثقافية ،أعمل بجهد فى العمل العام ، وأرسل لها إشارات لتعرف أننى فى المدينة . فجأة طلبتنى تليفونيًا ، وتحدثنا طويلاً عرفت أنها التقطت كل إشاراتى طوال الفترة السابقة وأنها تزوجت ، ولديها طفل ، وأن هذا لن يقف أمام لقاؤنا . جاءتنى فى شقتى واستعرضنا الفترة الماضية فعرفت أننا لم نكن معا . اكتشفت أنا مساحة جديدة فى العلاقة بعالم العلوم ، والسفر، والأدب ، فى حين وقعت هى فى مصيدة زواجها والأمومة . وكما خططنا منذ سنوات التقت أجسادنا لكن أرواحنا لم تلتق .

Translated by Hala El Badryt

Essay in Bulgarian III

2010-04-28T09:00:00.003+02:00

ИНФОРМИРАЩАТА ПОЕЗИЯ – от политика към наука

Тъжна лична история

Като бивш президент на словашкия ПЕН-център и дългогодишен председател на Словашката комисия за писатели-затворници имах възможността да се запозная по-отблизо със съдбата на виетнамския поет Нгуен Хоанг Бао Виет. Историята започва със забрана на книгите на този виетнамски поет. Стига се и по-далече – забраняват му не само да публикува, но и да пише, едва ли не и да мисли в стихове. За целта най-подходящо място според виетнамския комунистически режим е трудово-възпитателният лагер. Там бил изпратен уж за месец (само за месец му било позволено да си вземе лични вещи), но в действителност пребиваването на такова място не се измерва по обичайния начин и главното – няма надежда за свобода.

В този лагер Бао Виет трябвало да изпише хиляди страници със самокритика и то не формално, защото формалният подход води до още по-префинени наказания. Важен дял от подобно превъзпитание заема не само душевният, но и физическият глад (за месец се полагало по 25 грама месо на лице). Било повече от ясно, че нашият поет е можел да завърши житейския си път твърде скоропостижно заради своите стихове. Обаче жена му решава да се намеси и по собствена воля става ударничка на работното си място. След време получава дори награда и когато й я връчвали, пожелала мъжът й да се завърне вкъщи, където тя сама да го „превъзпита”.

След много молби и перипетии накрая Бао Виет се върнал у дома си, но без каквито и да било граждански права. Имал две главни задължения – всеки ден да се явява в полицейския участък и годишно да отглежда 555 кг ориз на предоставено му поле. Било е ясно, че това е само друг път към поетичния му залез. Отново жена му дава идеята да емигрира от страната. Бао Виет приел да отпътува, но в последния момент се разколебал. Усещал, че няма да може да живее без семейството си. Тогава жена му решава да избягат всички. Дълбоко вярвала, че за мисията му на поет си струва да се поеме и подобен, смъртно опасен риск.

След месеци конспиративни планове настъпва денят, когато трябвало да се качат в лодка, която да ги отведе в неизвестното. Лодката била дълга единайсет метра и широка два метра и половина, побирала 15-20 души. Преди отплаването в нея се побрали 68 бегълци, от които 32 деца. Просто нямало възможност някои да бъдат върнати и така от виетнамския бряг се отделила опасно претоварена лодка с бедни хора с големи надежди.
Пътуването продължило три седмици. Три пъти ги нападали таитски пирати и когато вече нямало какво да им отнемат, взели на нашия поет очилата. Два пъти ги пропъждали от малайските брегове, много кораби подминавали препълнената лодка без съчувствие. В Сингапур срещу заплащане им подменили лодката с по-сигурна и отново трябвало да се впуснат в откритото море. Накрая за всичките останал само литър питейна вода. Няколко дни съпругата на поета разтваряла в морска вода сухото мляко за двете им малки деца. Стигнали бреговете на Индонезия, но не позволили на лодката им да акостира и се наложило Бао Виет да доплува сам няколкостотин метра до брега в качеството му на пратеник на бегълците. След това и други изпитания цялото семейство стига до Швейцария, където живеят и днес. Не много щастливо, не много успешно, но живеят. Бао Виет може да пише своите стихове. Но никой не ги чете, те не интересуват никого.

Поезията и науката

Политиката в поезията на споменатите страни поетапно се изгубва така, както напредва демократизацията на политическата сцена в страните от средна и източна Европа. Убеждавам се, че днес се осъществява по-перспективна и плодотворна спойка между поезията и познанието.

Още младият Коперник се изкушавал в поезията, а и поетът Гьоте се занимавал активно с природознание. Манифестът на футуризма от началото на 20. век е отражение и на големите крачки в науката и познанието: ”...Познаваме материята и се сливаме с материята... ще създадем механичен човек с тяло и крайници, които могат да се заменят така, както сменяме частите на машините...”

И, както написа великият чешки поет Ян Неруда:
„Като лъвове блъскаме мрежите,
Като лъвове в клетка пленени,
А искаме да докоснем небето,
Но и на земята да стъпваме.”

Когато е написал своите „Космически песни” още не сме стигнали до Луната и не сме изпращали сонди до Марс.

Информиращата поезия

Днес четенето е физиологическа (или псевдо-физиологическа) вътрешна потребност на образования човек – категория, която в последното столетие бележи еволютивен и невиждан масов растеж. Така постиндустриалният човек задоволява тази потребност чрез четене на текстове с подчертано високо съдържание на информация (респективно факти) – много повече, отколкото в миналото.
Подобна информация в голяма степен служи

като „информационна дрога”, при което постиндустриалният човек преобладаващо не желае да бъде информиран, а иска да консумира информация. Често става дума за т.нар. баластна информация без задълбочено съдържание. Можем да причислим авторите, които я подготвят като книжно тяло към типа „проточен нагревател на информация”.
Тези предпоставки не изглеждат истински подтикващо към поезия, но едва ли ще бъде все така безнадеждно. Как иначе можем да приемем за върховни литературни произведения такива информативни класики като Библията (с изброяваните цели генеалогични клони), Епоса за Гилгамеш (също героичен пътепис), или „Изкуството да обичаш” на Овидий (практически еротичен наръчник в стихове)?

Намерих едва два примера, в които, по мое мнение, се сливат информацията с поетиката: поезията на чешките поети Мирослав Холуб и Мирек Хуптих. За Холуб, поради научните занимания и лекарската професия може да се очаква, че речникът на лабораторията ще проникне в стихосбирки като „Дневна смяна”, „Напълно незавършена зоология”, или „Синдром на изчезващия бял дроб”, а също и сбирките с есета като „Три крачки по земята”, „Интерферон” и „Скритата завист на столетието”.

Но това, което виждам у Холуб като изразен понякога афект чрез ефекта на преднамерените технически термини, при Мирек Хуптих (също здравен работник по професия) ми се струва, че с тях самата основа на поетичното е неотделима и същевременно неразпознаваема.

От своите дневни смени Хуптих изважда на бял свят предизвикващата учудване поетична композиция „Нагледно природоописание на хората със скрити криле”, в която всеки последователно номериран стих започва с цитат от „Нагледно описание на птиците” от проф. П. Йехличка, или пък от „Животът на животните” от д-р А. Е. Брем.
Например в Пепелява чапла – Ardea cinerea: „В течащите води застават така, че сянката им да не се отразява във водата, чакат рибите с шия, извита във формата на S и с бързи движения ги хващат.” (П. Йехличка, „Илюстровано описание на птиците“).

1. На третия етаж на болницата в Мотол
морето шуми.
Децата с радост биха опитали морската пяна,
но трябва да пият горчиви сиропи,
та приливът – отлив в гърдите им
без прибой, ритмичен да бъде.

5. Когато вечерта стяга деня
с въже от сън за гърлото
една звезда само блести на входа.
Изви се от нищото
всемирен вятър – разби вратата.
А на плискащите води
клатушка се сал.
Детето се държи за бравата
и слуша
как го зове Пепелявата чапла,
родена Анемична.
Плувай към мен, плувай!
Лампионите са вече запалени.
Да полетим ли с влакчето на Лунапарка?
Гледай – искрящи свещи!
Циркът на бълхите започва сега.
С пързалката – в захарния памук, буф!

Тигърът подава лапа и целувка,
вълшебният купол ни чака.
Ела, детето ми, при мен!

6. Чаплата има извита като S шия...

Тази поезия назовавам информираща поезия. И вярвам, че колкото по-малко ще се налага поетите да отразяват политиката като преходна човешка дейност и колкото повече ще проникват в царството на познанието, за да го предадат по-нататък в стиховете си – толкова по-хубаво ще бъде и за читателите им.

The End

Translated by Tsenka Ivanova

Essay in Bulgarian II

2010-04-21T09:00:00.000+02:00

ИНФОРМИРАЩАТА ПОЕЗИЯ – от политика към наука II.

Писатели, изкушени от политиката

Пол Джонсън коментира твърде скептично усилията на поетите да попаднат в политиката: „Да бъдем внимателни, когато става дума за интелектуалци. Необходимо е да ги държим по-далече от властта, особено когато се опитват да налагат своите ценности.” Поучителен опит с властта има световноизвестният автор на Вертер и Фауст и едновременно дворцов съветник и министър във ваймарското правителство – Йохан Волфганг Гьоте. Когато през 1808 г. Наполеоновите войски завземат Прусия, почтително спират пред дома на този, който, единствен от ваймарското правителство, не побегнал. Самият Наполеон при аудиенцията изразил своето преклонение пред таланта му.
Пример за литератор – водач на въоръжена съпротива е поетът Ксанана Гусмао, който по-късно стана пръв президент на независимия Източен Тимор. Той се отдава на своите политически пристрастия типично по интелектуалски и заявява: „Ако загубя на изборите, ще бъда свободен”. Не губи и по-късно политиката му се услажда толкова, че става и председател на правителство, срещу което през февруари 2008 г. се стига до неуспешен военен пуч.

Интригуващи са усилията на някои политици да пренесат влиянието си и на литературното поприще. За пример е достатъчна и близката история – макар че, ако започнем да изброяваме, можем да стигнем до Римската империя. Например китайският комунистически диктатор Мао Дзе Дун е бил заслужаващ вниманието поет. Използвал литературни похвати дори във вътрешнопартийната борба. Като предупреждение към „московската група” в Централния комитет на Китайската комунистическа партия начело с Ван Мин не възразил да се напише пиесата „Другарю, вървиш по фалшив път!“
Поезия пише и субкоманданте Маркос, един от водачите на мексиканските запатисти.

Експеримент в средата на Европа

С падането на комунистическите режими в централна Европа през 90-те години на миналия век се стигна до уникалния опит да се реализират идеалите от Утопията на сър Томас Ман, където именно творците водят възторжения народ към светлото бъдеще. Става въпрос за уникален и малко изтъкван в световната история преход от позицията на преследвани критици на режима към утопични творци на новия обществен ред. Техни предтечи бяха политически активните литерати от Латинска Америка като Хосе Сарней, бразилски поет и романописец, влязъл в президентския кабинет през 1985 г. като първия цивилен държавен глава след двадесет години военни режими. Като континент с тежки социални и политически проблеми и при висок престиж на народната литература (напр. масово посещаваният фестивал на поезията в Меделин) Латинска Америка продължава да бъде място, където литератори се вливат в най-висшите политически ешелони на своите държави – така, както това се случи в централна и източна Европа през 90-те години.
Носителят на Нобелова награда Чеслав Милош характеризира най-добре позицията на политически активните автори в посткомунистическите страни: „Когато цялото общество е сполетяно от нещастни времена, поезията става потребна колкото хляба“.

За пример могат да послужат етническите войни на Балканите през 90-те години на 20. век, в които всъщност се противопоставяха едни срещу други хора на словото. Цялата философия на етническите прочиствания след разпада на комунистическа Югославия бе инициирана от водещи членове на Сръбския писателски съюз и Сръбската академия на науките. Измежду водачите на противостоящите страни в серията от конфликти между дотогава „братските народи на Югославия” бяха и отдадени на литературата дейци: Радован Караджич – водач на сръбските националисти (психиатър и поет); Франьо Туджман – хърватски президент (по-рано член на хърватския ПЕН-център); Слободан Милошевич – югославски и сръбски президент (публикувал главно в списания); Алия Изетбегович – президент на Босна и Херцеговина (най-забележителната му книга е „Ислямът между Изтока и Запада”); Ибрахим Ругова – президент на провинция Косово (прозаик и лингвист). Балканските води размътваше и политикът-писател Вук Драшкович.

Кавказкият регион имаше по това време двама знаменити литератори на най-високи постове. От дисидентски писател Звиад Гамсахурдия стана президент на Грузия и в тази си функция на следващия ход се провали. Упорството му да съсредоточи лична власт по диктаторски го изолира и, изоставен след политическото му падение, завърши със самоубийство.

Дисидентският Дисидентският писател Левон Тер Петросян беше по същото време президент на Армения и това завърши също тъжно. Опитът му за повторно спечелване на изборите бе възпрепятстван от масови демонстрации.

Деветдесетте години бяха най-щедри откъм високи политически постове за литераторите от централна Европа. По едно и също време бяха президенти в своите страни следните известни на литературните кръгове имена: Вацлав Хавел – Чешка република; Желю Желев – България; Ленарт Мери – Естония; Арпад Гьонц – Унгария.

Литературата в услуга на политиката стана много актуална в тези страни. На собствената си кожа го изпита тогавашният президент на Украйна Леонид Кучма. На 9 март 2001 г. той поиска да се хареса на сънародниците си, полагайки в Киев цветя пред паметника на най-уважавания украински поет Тарас Шевченко. Но Кучма бе посрещнат от красноречивата спонтанна реакция на тълпата (и поради подозрението, че е разпоредил ликвидацията на журналиста Георгий Гонгадзе) и не се реши да се появи, отказа се от намерението си.
Експериментът с демокрацията в стихове започна през 90-те и завърши с техния край. Днес на призивите на поетите почти никой не би излязъл на улицата. Как си редуват местата политика и поезия в отделните страни можем да документираме чрез конкретен пример с малко известен поет.

(to be continued)

Translated by Tsenka Ivanova

Essay in Bulgarian

2010-04-15T19:44:00.004+02:00

ПОЕЗИЯТА НА ИНФОРМАЦИЯТА / ИНФОРМИРАЩАТА ПОЕЗИЯ

– ОТ ПОЛИТИКА КЪМ НАУКА

Литературата е вечно незавършен и поради това – непрекъснато обновяващ се автопортрет на човечеството. Приносът на поетите като изследователи на обхвата на думите заслужава признание.
Най-отчетливо границите на думите се проявяват в политиката. Поетичното слово резонира по-особено в тоталитарните режими, където потискането на свободата на словото отваря пространства за скрити смисли, алегории и метафори. А поезията е пълна със скрити смисли, алегории и метафори. За този парадокс Милан Кундера казва: „Само ако можеха тоталитарните режими да оценят подобаващо поезията”.
Всъщност не сме сигурни, че констатацията радва и самите поети. Още известният римски поет Овидий завършил в доживотно изгнание, защото не се нравел на не по-малко прочутия римски император Август. Въпреки молбите за помилване умрял след десет години, прекарани в румънската Томида на брега на Черно море. Данте, след като Черните гвелфи завзели властта в неговата родна Флоренция, бил екстрадиран под заплаха от смъртно наказание. Понесъл много тежко изгнанието и няколко пъти опитвал да се завърне. Напразно обаче скитал по градовете на северна Италия и умрял в Равена. Пушкин прекарал четири принудителни години в южна Русия (Кавказ, Крим, Кишинев), но пък написал или започнал да пише своите най-велики произведения (като Кавказки пленник или Евгений Онегин).
Обратно на манипулациите на тоталитарната власт с нейни „почитатели”, италианският поет Габриеле Д’Анунцио сам решил да служи на фашисткия водач Мусолини „с мисъл и сърце”. В аналогична ситуация се оказал и американският автор Езра Паунд – по време на Втората световна война изпращал от Италия призиви САЩ да не воюват срещу Мусолини и Хитлер. След фаталното поражение на двамата му любимци американската войска депортира Паунд, затворен в клетка за луди. Изолират го в лудница, откъдето излиза само благодарение на колегите си.
Амбициите на хората на перото да моделират света като че ли най-добре се изразяват чрез „войнствения призив” на Лоурънс Ферлингети: „Обществото на отчуждението няма място в историята. Готвим се да създадем изцяло нов свят!” За пример могат да послужат и представителите на бийт поколението през 60-те години на миналия век, към които принадлежал Ферлингети. Последните смятали идеята за създаването на изцяло нов свят за наистина важна. Накрая обаче излезли несериозни.
От друга страна политическата тема изтласка някои от съвременните автори от орбитата на читателското внимание директно под светлината на прожекторите. За пример могат да послужат Дубравка Угрешич, Салман Ружди и Кен Саро Вива. Ако на първата политическото писане донесе в общи линии прилична международна кариера (и заедно със Славенка Дракулич и Рада Ивекович – прозвището „югославските чародейки”), със сигурност това на Рушди бе отчетливо заклеймено и преследвано от иранските фанатици, а на Вива писането му костваше дори живота. Отдадеността на политиката още не означава и творчески потенциал, за което свидетелства например тънкото книжле с вече забравените „стихове” за четиригодишната обсада на Сараево.

(to be continued)

Translated by Tsenka Ivanova

Encontrar a saída

2010-04-07T09:00:00.000+02:00

Encontrar a saída

(Uma história indiana)

Tenho um bom amigo. Quando lhe digo de vez em quando, onde me levam os meus deveres, sabe sempre de imediato, onde fica a cidade. E habitualmente sugere-me uma atracção local. Das cinco possibilidades pacíficas de conhecer o mundo (ciência, literatura, diplomacia, jornalismo e desporto), é o desporto que o ajuda a ele e as ciência e literatura a mim. Quando me preparava para a conferência internacional em Luckonw (muita gente, incluindo eu próprio, nem sequer sabia que existia, concretamente na Índia), o meu amigo Pavol chamou a minha atenção para uma construção extraordinária. Um labirinto que deveria ver. Felizmente, os organizadores da conferência científica internacional eram da mesma opinião. Um guia turístico profissional levou-nos ao labirinto de Lucknow. Era um idiota sem igual. No início da nossa visita disse que iria demonstar-nos que Lucknow era a Paris do Oriente. Para o provar decidiu arrastar-nos pela cidade num autocarro, que provavelmente viveu a mobilização durante a primeira guerra mundial, mostrando-nos num calor insuportável a cidade destruída e cheia de sujidade e monumentos, incluindo os canais de esgoto, que só se poderiam parecerer com algum lugar de Paris na fantasia dele. Este homem, de alguns quarenta anos, cheio de energia, sofria de um interessante tipo de cegueira, que eu já tinha notado na Rússia. É o instinto de preservação das pessoas que estão condenadas a passar a vida toda imersas na porcaria até ao pescoço e para preservarem a elementar dignidade humana (sabendo que não têm maneira de lhe escapar) querem convencer os outros e a si próprios, que se não for mais, pelo menos a porcaria cheira bem. A propósito, o nosso guia tinha um emblema russo na lapela e é bem possível que turistas russos tenham apreciado as suas palavras bombásticas. Estão habituados com elas na terra deles. Mas eu já estava farto daquilo. Por isso, aproveitei a primeira ocasião para fugir daquela atenção que eu não desejava. A ocasião só surgiu dentro do labirinto de Lucknow. O labirinto de Lucknow é realmente uma construção extraordinária. Também pelo facto de não ficar debaixo da terra, mas sim nos segundo e terceiro andares de uma mesquita. É, porém, muito simples, transparente e rectilíneo. Os seus corredores rodeam a sala principal da mesquita e têm janelas que dão para a sala bem como para fora do edifício. A única coisa que pode causar confusão é o inclinamento horizontal dos corredores, por isso é preciso de vez em quando subir algumas escadas acima do nível do corredor e depois descer de novo. Tinha a impressão, que as piadas do guia sobre o guia anterior que se tinha perdido aqui, já ultrapassavam todos os limites suportáveis. Deixei o grupo todo afastar-se de mim e virei para o corredor diagonal mais próximo. Finalmente sozinho! Por um momento senti um grande alívio. A voz estridente, que parecia sair de um alto-falante, do guia turístico desapareceu atrás da esquina. Finalmente podia andar livremente, olhar pelas janelas ocasionais, tentar diferentes trajectos, pensar nas minhas coisas e – perder-me. Quando dei conta que me tinha perdido, não fiquei nada preocupado. Supunha que o labirinto fosse tão pequeno que bastaria andar e assim chegaria a uma das saídas. Todavia quanto mais distância percorrida mais certeza tinha que não havia saídas, senão aquela pela qual tínhamos entrado (e que tinha desaparecido do mapa na minha cabeça). Havia só escadas que ligavam os andares do labirinto. Subi as escadas e de repente estava no telhado liso e vazio da mesquita com a interessante vista do pôr-do-sol sobre a pouco atraente Paris do Oriente. Fiquei, porém, muito mais admirado com a cena em baixo, num quintal sujo atrás da mesquita. Num lugar que já não era destinado a deslumbrar os turistas ficava uma barraca e montes de lixo. Em frente da barraca notei uma mulher vestida de preto e crianças a brincar no lixo. A mulher observava em silêncio a brincadeira das crianças com a coragem fatalista que se pode encontrar para além da Índia também na acima mencionada Rússia. E provavelmente por todo o lado onde a pobreza fica demasiado perto, a tocar a visão inatingível de uma vida digna. Eram crianças barulhentas, alegres e despreocupadas como todas as crianças do mundo. Mas a brincadeira deles tinha uma estranha consistência. As crianças que à primeira vista pareciam vivas e despreocupadas, empenhadas nos seus jogos nunca saíram do círculo invisível e também impossível de transgredir. A sua desobediência infantil continha a disciplina, assustadora e impossível de transgredir, dos limites das suas possibilidades que subconscientemente sentiam. Cheias de energia, esperança, autoconsciência não experimentada, entravam no labirinto dos corredores sem saídas, como eu no labirinto acima deles. Senti a sua proximidade, quase a intimidade física, como se eu fosse uma das crianças. Foi também devido ao facto de como eles estar descalço no terraço. Não se pode entrar na mesquita e no labirinto com sapatos. Por isso deixei os sapatos e as peúgas lá fora e agora com os pés na poeira até os tornozelos senti-me incerto e desagradavelmente nu. Ocorreu-me também que com a noite fria a aproximar-se já não viriam mais grupos de turistas. E aquele idiota do guia podia não notar a minha ausência pelo menos até à manhã do dia seguinte. Éramos um grupo grande de cientistas e não nos conheciamos bem, o que me levou a admitir que durante algumas doze horas ninguém iria sentir a minha falta. Por um momento, imaginei que por alguma razão absurda nunca mais saísse do labirinto e só pudesse descer para ficar com a mulher e as crianças. Ficaria para sempre neste labirinto de pobreza sem saída. Esta imagem avivou-se mais, porque apenas tinha começado a gozar a sensação de pertencer a outro mundo, ao mundo da suficiência. Há poucos anos nós, os habitantes da Europa Central, encontrávamo-nos cercados pelos arames das fronteiras, considerávamo-nos prisoneiros do desespero. Um beco sem saída, derivado do russo fatal. Andávamos perdidos no nosso labirinto socialista, convencidos que nós é que éramos os pobres deste mundo. Agora tinha a possibilidade de ver os verdadeiros pobres. Lá em baixo podia ver a cruel banalidade da vida, enquanto eu, no telhado do labirinto de Lucknow, estava a viver uma emoção temporária, apenas hipoteticamente assustadora que, passado algum tempo, ficaria na grande caixa das divertidas histórias das viagens que sempre têm um final feliz. Não consegui olhar durante muito tempo para esse lixo com seres humanos, os quais, ao contrário de mim, não tinham escolhido a aventura no labirinto sem saída. Rapidamente subi as escadas para voltar ao labirinto, desta vez determinado a encontrar a saída. Passados alguns minutos ajudaram-me as vozes despreocupadas, uma delas sendo sem dúvida o alto-falante do noso guia. Logo depois vi o nosso grupo num dos corredores compridos a descer pela escada principal para sair da mesquita. Juntei-me a eles com muito prazer.

Transl. by Jana Marceliová

Story in Croatian

2010-03-31T09:00:00.008+02:00

NAĆI ISPRAVAN PUT

Priča iz Indije

Na putovanjima čovjek nađe razne atrakcije. Ali pravi povijesni labirint naći ćete jedino u indijskom gradu Lucknowu. Zahvaljujući mojem prijatelju Pavlu, koji je mnogo toga proputovao, unaprijed sam znao da je lucknowski labirint uistinu posebna građevina. Suprotno očekivanjima, ne nalazi se pod zemljom nego čini mauzolej na prvom katu središnje palače. Pritom je iznenađujuće prividno jednostavan i pregledan jer je sastavljen od pravocrtnih hodnika koji vode uz zidove glavne sale palače i imaju otvore prema unutrašnjosti sale, kao i prema van. Jedini je zbunjujući element vodoravno prelamanje hodnika, tako da se svako malo preko nekoliko stuba morate uspeti nad razinu hodnika, pa zatim opet natrag. Lokalni vodič odmah je počeo s dosadnim vicem kako se tu navodno izgubio njegov prethodnik. Time je prešao granicu naše tolerancije na podcjenjivanje pa sam na najbližem križanju hodnikâ pustio da naša skupina na čelu s vodičem poodmakne, te hitro skrenuo u najbližu uličicu. Konačno sâm, na trenutak sam osjetio pobjedonosno olakšanje. Kreštavi zvuk turističkog vodiča nestao je negdje za uglom. Konačno sam mogao slobodno šetati, zavirivati u mjestimične prozorčiće, isprobavati razne odvojke, misliti svoje i – zalutati.
Kad sam ustanovio da sam se izgubio, uopće nisam bio uznemiren. Pretpostavljao sam da je labirint tako malen da je dovoljno samo hodati i dospjeti do nekog izlaza. Ali, što sam više hodao, tim sam se postajao svjesniji da osim onoga na koji smo ušli nikakvi drugi izlazi ne postoje. A put prema njemu zagubio se negdje u mapi moje glave. Jedino što sam otkrio bile su stube koje su vodile nekamo prema gore. Krenuo sam njima i neočekivano se našao na praznom, ravnom krovu palače. Pružio mi se zanimljiv pogled na zalazak sunca, ali mene je više privukla scena koja se odigravala dolje, u prljavom dvorištu iza palače. Na mjestu koje više nije bilo namijenjeno fasciniranju turistâ, stajala je potleušica i uz nju hrpe smeća. Pred potleušicom sam vidio ženu u crnom, a oko nje – na smetlištu – djecu kako se natjeravaju. Žena je šutke stajala i promatrala dječju igru s fatalnom odlučnošću, kakvu susretnete svugdje tamo gdje se bijeda nađe preblizu nedosežnoj viziji dostojnog života. Djeca su bila bučna, vesela, bezbrižna, poput svake druge djece na svijetu. Ali njihova je igra odisala nekom začudnom pravilnošću. Kako god se kretala, na prvi pogled čak neodgovorno i razuzdano – uvijek su pri tim svojim bezbrižnim lovicama ostajali unutar nevidljivog, ali i nepremostivog kruga. Njihova dječja neposlušnost podrazumijevala je zastrašujuću disciplinu podsvjesno zamišljene granice mogućnosti. Puna energije, nade, neostvarenih želja, zaplitala su se u spletu koridora bez izlaza jednako kao i ja u labirintu iznad njih. Osjećao sam to nevjerojatno blisko, upravo fizički intimno, kao da sam bio jedno od njih.
Pomogla mi je i činjenica da sam na terasi iznad njih stajao bos, baš kao i oni. U labirint se ne smije u cipelama. Cipele i čarape sam dakle ostavio vani, i sada, stojeći do članaka u prašini, osjećao sam se nesigurno i neugodno ogoljen. Štoviše, palo mi je na pamet da s približavanjem večeri i hladne noći ovamo neće zalutati nove skupine turista. A onaj naš idiotski vodič mogao bi na mene zaboraviti barem do jutra. Bili smo skupina znanstvenika raznih nacionalnosti, koji se međusobno ne poznaju, pa sam morao priznati da u najmanju ruku dvanaest sati nikome neću nedostajati. Na trenutak se čak o mene očešala grozna pomisao da iz nekog apsurdnog razloga iz tog lucknowskog labirinta ne bih trebao izaći nikamo drugamo nego dolje toj ženi i djeci. I zauvijek ostati u tom njihovu bezizlaznom labirintu bijede.
Nisam uspio dugo promatrati to smetlište dolje s ljudskim bićima. Oni nisu odabrali avanturu bezizlaznog labirinta kao ja, radi kratkotrajnog uzbuđenja. A za razliku od njih, ja sam mogao pronaći izlaz. Brzo sam se vratio stubama u labirint, s novom odlučnošću da sada zaista pronađem izlaz. Uskoro su me privukli bezbrižni glasovi među kojima sam pouzdano prepoznao i kreštavi glas našeg vodiča. Ubrzo zatim, na kraju jednog uzdužnog hodnika ugledao sam našu skupinu kako glavnim stubama silazi van, pred palaču. Radosno sam im se pridružio...

Translation: Siniša Habijanec

Story from recently published book in Zagreb, Edicije Božičevič,

http://www.edicije-bozicevic.com/

Kako je malen ovaj svijet

TRAPPOR TILL HIMLEN II.

2010-03-24T09:00:00.000+01:00

TRAPPOR TILL HIMLEN II.

Eugenik, etiskt omdiskuterad på jorden, kunde vid urval av lämpliga individer för livet vara en helt självklar och obestridlig metod av vår inträngning i universum. Med hänsyn till specifika roller kommer urval eller könsförändring att ha en helt praktisk mening. Genetisk idealt modellerade personer ska bli en självklarhet. För respektive planet finns det sedan redan anledning att klona de bäst adapterade mänskliga individerna. På sådant sätt kan de ju utgöra en grund för en ny „naturlig“ planetpopulation av människor! Om förutsättningen för detta är att vi inte förstör det med införsel av dödsbringande patogener, kunde kloning vara den snabbaste vägen till att öka den lokala befolkningen. Livet under extrema villkor kommer att vara en anledning till „reservdelstillverkning“, speciellt om de just adapterade individerna kommer att vara sällsynta i början, det betyder värda ett sådant offer. Nedfrysning av embryo, testade på jorden, skulle vidare kunna vara nästa hoppfulla fortplantningsteknik. I det första rymdskeppet, vilket kommer att landa där, behövs det ju inte mer än ett dussin fortplantnigsastronauter. De kunde transportera sina andra kamrater i en liten frysbox.
Transgena djur, och det är en hemlighet bland moderna djuruppfödare, är inte så attraktiva inom i livsmedels- och den farmakologiska forskningen, när det gäller att få fram nya forskningsresultat, men för de låga kostnadernas skull i samband med produktion av livsmedel och läkemedel. På jorden har alltid evolutionsnaturligt adapterade djuren fördel framför laboratorieexoter. Men utanför atmosfären kan det vara tvärtom. Djur, framavlade på respektive planet kommer att vara våra mest pålitliga medhjälpare. Det, som vi har ett överskott av på jorden, ska där bli till en dyrbarhet, som man kan utvinna bara tack vare genetisk anpassade organismer. Bara där kan alla extra stora kostnader vara motiverade. Historien med Noaks Ark kan upprepa sig. Bara de djur, vilka kommer att åtfölja oss på den långa vägen, ska i artigt vänta på sina nya liv i retorter.
Naturen som fabrik är en obarmhärtig metafor för våra jordiska villkor. Men erfarenheter från storuppfödningen får plötsligt en annan mening, när vår oskuld hushönan kommer en gång i en gård på Mars. Att storuppfödningsvarianterna är vana vid ett liv utan sol och att natter kommer via strömbrytare är en fördel på Mars. Man kan förvänta sig att manuskriptet från filmen „Inkräktaren“ upprepar sig, när en av dessa varelser ( för att skapa en självständig värld är det nödvändigt att skapa också en näringskedja med rovdjur) kommer att kämpa mot oss, eftersom den kommer att betrakta oss som inträktare på „sin“ planet.
Den verkliga paradisträdgården ska blomma först då, när den inte skadas av ogräs från den nära tippen eller ödemarken. Sådana ideal är möjliga bara utanför jorden. Först i en utomjordisk trädgård ska bara det växa, som vi vill ha där, eftersom inte något annat kan växa på de olika planeterna. Växter, som förebådar högre livsformer ska bli det första försöket i att bebygga universum. Genetiskt anpassade växter och dessa producerade livsmedel kommer att övergå från raritet till oundviklighet. Alla tekniker, vilka vi har utprovad på jorden, ska plötsligt få en mening och tillämpning. Skörd via knapptryckning kommer att ske för första gången. Under sådana villkor ska också sådana bisarra ting som växter immuna mot smuts eller bröd av agnar få sin tillämpning.
De första kolonisatörerna av rymden kommer säkert att vara mikroorganismer. Det är bara vi, som tar beslut om vi väljer sådana, som hjälper till att uppodla ödemarker, t.ex. på månen, eller tvärtom. Efter en tid ska de med bumerangeffekt smitta också oss. Tack vare de vid en första betraktelse galna experiment, som utförts av mikrobiologer vet vi, att det existerar redan i dag så kallade extremofiler. Det är mikroorganismer, vilka annars inte kunde överleva sådana villkor, som verkar extremt på jorden, men utanför existerar de som en vardaglig realitet. Först för sexton år sedan beskrevs för första gången mikrober, för vilka optimal temperatur för att kunna växa är 105oC men maximalt 113oC. Men också sådana, som älskar kyla – så kallade psychrofiler. De nyaste analyserna från oljefält visar, att också oljesreservoarer är fulla av liv. Det nationella forskningscentrumet i Danmark erbjuder i praktiken redan i dag genetiskt anpassade mikrober, vilka har som uppgift att äta upp de farligaste ämnena från avfall, såsom PCB. I forskningsplanerna finns också en konstgjord evolution av proteiner. Allt det, som är ovanligt, kommer att vara kärnan till liv i andra världar.
I strävan efter att uppskjuta vår död och att inom ramen för detta utsätta våra dubbelgångare för dödliga faror har vi kommit på idén med cyborger, ersättningsmänniskor. Vid all ansträngning är en cyborg hittills inte alls lik den legendariska Golem, vilken var skapad av lera av den berömda rabbinen från Prag redan för några hundra år sedan. De som tittade på filmen om den här konstgjorda Herkules, kunde mycket snabbt upptäcka, att inte heller hans kraft heller skyddade honom från ett pinsamt fall på ett för mycket polerat parkettgolv. Den imponerande kraften förändras inom loppet av en sekund till en grotesk karikatyr. Faktum är nämligen, att jorden är full av fällor, såsom polerat golv eller slarvigt byggda trappor. Om det i början av 1970-talet rådde en stor entusiasm över robotisenringen, så blev det under slutet av millenniet helt tyst om detta. För roboten är vår planet alldeles för komplicerad. Inte ens den mest perfekta robot kan konkurrera med miljoner enkla människor, vilka är mer effektiva och särskilt ekonomiskt löjligt billiga i jämförelse med dessa konstgjorda Supermän. Men den konstgjorda människa, som vi har uppfunnit, kan vi säkert gärna använda i rymden. Robotar kommer under koloniseringen att springa om människor, där de nämligen är viktigare än människor. På vägen äter de inte och de kan resa också demonterade. Expeditioner ska bara ha en liten mänsklig besättning men en stor trupp av sammansatta militärrobotar. Redan på platsen ska bygga ihop en till två och de ska sätta ihop sina andra kamrater. I en specifik rymd av interplanetara rymdskepp och stationer, kunde kanske också en isolerad hjärna som konstant pilot överleva. För säkerhet skull finns också andra reserv, vilka skiftar för att kunna vila). Människor härskade över jorden, eftersom de var mästare i anpassningsförmåga. Men planeter med specifika villkor kommer att behöva speciella människors former. Därför ska vi skapa våra ersättare, vilka ska vara anpassade till de extrema villkoren på olika planeter och det bättre än vi själva.
Eutanasi, befriad från den eugeniska belastningen från det förflutna, är inte av en slump ett mycket omdiskuterat tema vid millennieskiftet. Så, som vi tog födelsen i våra händer, så måste vi också ta döden....Karel Čapek jämför i sina Apokryfer livet med en stor pöl. Först vill vi försöka att gå över på tå. Men det räcker med att vi vacklar lite, halkar lite och vi - smutsiga av slasket, uleda med vår egen svaghet plaskar upp till ändan i vår livspöl. Men Čapek visste då inte någonting om klon, eutanasin var inte alls omdiskuterad. Vad händer, om vi kommer att nå fram till teori och praktik om flera liv? Och där någonstans i den fjärran rymden, uppfyller vi genom att kombinera klontekniker, en ödesdiger dröm om nytt liv och reinkarnation.…..

(The End)

TRAPPOR TILL HIMLEN I

2010-03-17T09:00:00.001+01:00

TRAPPOR TILL HIMLEN I

Har ni någon gång funderat på varför några av oss klättrar i ogästvänliga berg, där det inte finns någonting, inte ens så mycket som en omdiskuterad utsikt över världens ände? Från ett flygplan vore det mycket säkrare och mer bekvämt. Varför springer de dit ? För att kunna dö som de första i den istäckta ödemarken, om vilken vi redan i dag vet, att den inte erbjuder på någonting annat än en oändlig vildmark, målad med vit färg? Varför lockar det dem att gömma sig i stålhylsor och hissas ned till oceanernas bottnar, fast de säkert inte väntar på att uttnyttja dessa erövringar ?
„Jag klättrar i berg, eftersom de finns“ svarade Edmund Hillary på sådana frågor. Är det en vuxen människans svar? Han som nästan blev blind under klättring? Är det en ursäkt för de tusentals tragedier där de, vilka klättrade upp, aldrig kom tillbaka? För alla dem, som symboliskt bar upp sin egen grav i bergen? Även om vi inte skulle tala om livets offer eller om hälsooffer, vilken mening finns i att betala de enorma finansiella medel för att klättra upp till bergens topp, där redan någon har varit för länge sen?
Detta, vid första anblicken galna beteende har en djupare, evolutionistisk innebörd. Dit, som man inte kan gå, skickar en annan form av „den egoistiska DNA“ en människa. DNA beter sig som en misstrogen Tomas Tvivlaren. Och samtidigt som en blind, som söker sig fram. DNA skickar oss till öde toppar utan liv bara för säkerhets skull, bara om det inte finns någon som helst chans till liv. DNA skickar oss till ödemarken, till sand eller is. DNA har också skickat oss till oceanernas bottnar. Och allt detta bara på försök, som morgongymnastik.
Under den långa perioden av trevanden och upptäckter, blev alla de redan omnämnda männen som klipper gräsmattor, fotbollfansen, och samlarna av de otroligaste saker, en beståndsdel i den stora evolutionsplanen, utan att vara medvetna om detta. De är här som en reserv i fall att de, som är framme, skulle falla ifrån…
Målsättningen med denna stora strävan är klar i dag. Människor är försedda med en hjärna. Bara den är i stånd att planera och spela den viktigaste rollen som alla „genetiska bärare“ har – den att övervinna avståndet mellan kontinenterna och till slut också jordens tyngdkraft. I vår expansion spelar vi också oavsiktligt rollen som spridare, vilka sprider andra livsformer. Det är oundvikligt att vi måste ta dem med oss, men också dem, vilka utan vår vilja ansluter sig till oss (som råttor på båtar upptäckande den Nya världen). Slutsatsen är att den egoistiska DNA:n „måste“ nå den mest fördelaktiga varianten av mänsklig bärare, eftersom djur- eller växtesorter av standardtyp inte är i stånd att övervinna jordens tyngdkraft. Därför var det nödvändigt och nyttigt att vänta i tusentals år, tills människan hade rest sig, börjat tänka och skapat ett sådant samhälle i vilket hon inte bara behöver bry sig om sin individuella överlevnad, utan också kunde ägna sig åt någonting helt vansinnigt – att vistas i sådana miljöer där det antingen är för kallt eller för varmt, där det varken finns vatten eller livsmedel och där vi inte kan andas fritt. Dit längtar den osynliga damen – DNA. Hon – DNA – vill säkert inte, att vi verkligen skall överleva i universums kalla vatten. Det räcker för henne, att med vår hjälp smuggla dit nya mikroorganismer, som vi har konstruerat, muterade växter, eller transgena djur. På väg till himlen behövde denna osynliga dam, som påverkar allt levande, en pålitlig stege. Till slut ser det ut, som om hela den mänskliga civilisationen skulle verka vara som ett komplicerat verk, som en startplats, avsedd endast för att den „egoistiska DNA:n“ ska kunna sprida sig så långt så möjligt.
Om vi skulle vilja hitta en värdig plats för oss i denna hypotes, då kunde vi anse oss vara ett slags budbärare av ett meddelande, som är värt att spridas i universum. Och som det är i naturen, det behöver inte att handla om komplicerad information. Kanske talar meddelandet bara om att liv är möjligt.......

Inventering för den nya millenniet

Inte ens den största literatur fantasten skulle komma på tanken att mata hönor med begagnad motorolja. Praktiska människor har inga problem med att upptäcka något sådant. Just sådan vardaglig praxis skapar de enskilda tvärstängerna på stegen till himlen. Det påminner mig om ett trick, vilket de som bygger träbyggnader, använder. Den lilla kyrkan, som inte stod långt ifrån vår sommarstuga, där jag skrev den större delen av denna avhandling, tog de en gång isär och flyttade till en annan by. I vår sci-fi biologiska historia har jag en efterhängsen känsla av, att vi liksom här på jorden förbereder enskilda delar till en stor byggnad, som sedan skall komma till användning och få en mening någon annanstans. Vi kan ju rekapitulera, hur långt vi redan har avancerat
Provrörsbefrukning hjälper i dag barnlösa par, men det är egentligen en luxuös tjänst för en liten del av världens befolkning. En majoritet av jordens befolkning har inga problem med fruktbarheten och fyller pålitligt tomrummet efter gamla och utdöda generationer i utvecklade stater. Säkert kan man erkänna, att provrörsbefruktning som teknik visserligen hjälper enskilda människor att bli lyckliga, men globalt sett, handlar det bara om en marginell och exotisk metod. Men det existerar platser, där det kan vara det enda sätt på vilket människor kan fortplanta sig. I extrema fall av rymdfärder kommer det troligen att vara den enda möjligheten för befruktning. Det är mycket sannolikt, att en kvinna från vår planet kommer att befruktas bäst med insemination inte bara av av fysiska, utan också av viktiga psykiska skäl. Om det blir framgångsrikt, kommer kanske användningen av superkuvöser (som konstgjorda livmödrar), men också sociala (eller professionella) föräldrar.

(to be continued)

La réincarnation de notre Puntica

2010-03-10T09:00:00.000+01:00

La réincarnation de notre Puntica

Rien ne vaut l’amour d’un bâtard.

Je soupçonne que toutes ces nobles créatures canines et félines de notre entourage devinent leur riche pédigrée et nous regardent avec un air détaché.
Comment nous, avec notre passé si obscur, pouvions nous nous mêler de leur vie de pur-sang?
Un bâtard ne se pose pas cette question, il nous aime tout simplement.
Tous les bâtards ont l’air d’être nés de la même mère. Du moins certainement les bâtards de la campagne. C’est ainsi qu’après quelques temps un petit chien qui ressemblait comme deux gouttes d’eau à Puntica apparut chez notre oncle. Il avait également quelque chose en commun avec elle. A chaque début d’été quand nous apparaissions dans notre maison de campagne, il arrivait à se dégager de ses chaînes mieux que Houdini et jusqu’à la fin des vacances nous offrait volontiers sa protection.
Ce qui offrait des avantages indiscutables, car lorsque ma femme Janina allait à la cueillette des champignons (en tant que passionnée de champignons, elle y allait chaque jour), Punto Junior l’accompagnait avec enthousiasme et lorsqu’il réapparaissait quelques temps après, nous savions que cinq minutes plus tard, apparaîtrait aussi notre ramasseuse familiale avec un panier rempli de champignons.

Et il y avait encore une chose exceptionnelle qui cette fois-ci le liait à moi... Je ne suis pas vraiment lève-tôt, et encore moins en Orava, où toute notre famille succombe à une trop forte dose d’oxygène de montagne. S’il on y ajoute les longues veillées près du feu, ceci exclut tout réveil avant dix heures du matin. Mais les rares fois où j’émergeais vraiment tôt le matin, Punto était déjà aux aguets devant la porte. Et encore dans l‘obscurité, bien en silence, nous partions tranquillement en promenade accueillir le soleil. Notre maison de campagne se trouve au niveau du seuil entre deux collines. Celle de l’ouest cache un vieux cimetière, et celle de l’est où arrive la remontée mécanique s’appelle Kohutik.

Nous avons emprunté cette direction avec Punto. Elle se situe justement à l’est. Après l’avoir franchie, une douce crête avec un autre sommet est apparue devant nous.
Là bas se situent une petite carrière et également un petit endroit d’où la vue porte loin vers l’est là où se rejoignent deux vallées formant cette crête.
C’est là que j’avais l’habitude de m’asseoir en attendant le lever du soleil.
C’est comme si Punto le sentait. Il s’asseyait bien sagement auprès de moi, haletait à mon oreille, s’ébrouait de temps en temps, se grattait le pelage avec la patte et attendait.
Le soleil ne nous a jamais fait faux bond. Il était toujours au rendez-vous.
Nous l’avons salué avec Punto et lentement, avec lui au-dessus de nous, nous prenions le chemin de retour réveiller tous ces dormeurs qui ne savaient pas que le miracle du jour qui se lève s’était une fois encore produit.
Punto était un bon compagnon mais il a mal fini.
Il aimait voyager en voiture, très souvent il courait derrière à perdre haleine lorsqu’à la fin de l’été nous plions bagages et nous apprêtions à rentrer.
J’ai même failli une fois avoir un accident alors que j’étais au volant. Je le voyais dans le rétroviseur avec, après chaque nouveau virage, certes un peu de retard, mais il persistait et réapparaissait toujours.
Et c’est bien son manque de respect des lois de l’automobilisme qui a très probablement mis fin à son existence.

Traduit par Antoine Ehret

TOUTOUNE APPELEE TOUTOU

2010-03-03T09:00:00.000+01:00

TOUTOUNE APPELEE TOUTOU

A la différence des chats domestiques devenus sauvages et des souris devenues domestiques, l'appartenance à une maison d'un chien domestique ne fait pas de doute. Il ne bouffe que ce que vous lui donnez et il ne laisse des traces que là où vous l'y autorisez.
Lorsque nous n'avions encore ni Lucka, ni Véronika et que nous nous rendions tous les deux avec Janina en vacances à Orava, un été tante Emilie nous fit don d'un petit chiot.
Elle ne savait pas quoi en faire tandis que pour nous il devint un compagnon idéal. Alors que nous avions nos lits aux deux coins opposés d'une pièce grande comme une boîte d'allumettes, lui dès le petit matin il passait son temps à courir entre Janina et moi, il se cachait dans nos sacs de couchage et puis lançait son sempiternel regard curieux.
Nous le trimballions partout avec nous et c'était justement cela la source de tous nos problèmes ultérieurs. Une fois, alors que nous montions ce chiot par le chemin carrossable vers notre chalet, il se débattait dans nos bras, griffait et souhaitait s'échapper.
Mais moi, peu au fait des besoins des chiens, je pensais qu'il s'agissait d'une tentative de fuite et donc je ne lâchais pas le chiot tant que nous n'étions pas rentrés à la maison.

A la maison, je l'ai jeté sur le sac de couchage posé sur le lit. Notre chiot l'a compris comme une incitation et y a fait une petite flaque, ce dont il avait manifestement envie déjà avant.
Nous avons « sermonné » le chiot, nous avons essuyé et lavé le sac de couchage et tout cela pourquoi ? Pour que nous constations qu'il était impossible d'effacer de sa mémoire le repère d'où aller se soulager et qu'il persista depuis à aller sur ce sac de couchage à chaque petite commission.
Plus tard ça m'a beaucoup rappelé un programme informatique nouveau où une fois programmée une instruction fausse, vous ne cessez de vous étonner de voir combien elle se corrige et s'efface difficilement.

Quand Lucka est née, le chiot était déjà devenu un petit chien, et pour empêcher qu'ils ne se mordent par inadvertance (vous savez bien que les petits enfants mettent tout dans la bouche) le chien avait son espace réservé dans le cellier.

En une nuit il y causa un tel bazar qu'il fut chassé dehors sous la véranda jusqu'à la fin de notre séjour estival. A la fin de l'été, nous sommes rentrés chez nous, à Bratislava, et avons peu à peu oublié le chien. Mais lui ne nous oublia pas. L'été suivant, lorsque nous avons grimpé la colline menant à notre maisonnette, le chien nous attendait devant la maison de tante Emilie. Il remuait la queue avec enthousiasme et ne nous a plus lâché par la suite.
Toutou n'était jamais attaché, de telle sorte que quelle que soit la saison où nous apparaissions, il nous accompagnait jusqu'à la maisonnette et montait fidèlement la garde jusqu'à ce que nous partions. Avec le temps nous avons compris que Toutou était en fait Toutoune Puntica. Il était impossible de l'ignorer, entre autre parce que le joli chiot s'était transformé en une chienne peu attirante, ce jugement n'étant en toute évidence que le reflet de notre échelle humaine de valeurs esthétiques.

Elle rencontrait un succès extraordinaire auprès des prétendants locaux. La dernière fois que nous l'avons vue, un beau chien noir se trainait derrière elle.

Toutoune Puntica, telle une dame, le tenait à distance et s'attachait consciencieusement à son rôle de gardienne de notre résidence d'été.

L'impossibilité de l'ignorer était également dûe au fait que de temps à autre elle exigeait une bonne dose de caresses et y tenait avec une ingénieuse persévérance féminine.

Comme si elle voulait dire (excatement comme les femmes) : « je m'offre toute entière, mais je voudrais être sûre qu'en ce moment même quelqu'un l'apprécie ». À ce moment-là il faisait un temps printanier, chaud et agréable.

J'étais assis devant la maisonette du côté ensoleillé sur un vieux banc tout abîmé exactement du même genre que ceux qui conviendraient aux postérieurs des retraités.

Mais cela ne me gênait pas de me ranger ainsi clandestinement dans la catégorie d'âge et de poids bien supérieure.

C'était une douce sérénité. Un après-midi de printemps où une ambiance un peu comme à la mer s'installe sur notre versant exposé au vent. Le soleil s'appuyait sur la maison et le banc, les sept tilleuls centenaires entremêlés avaient de quoi bruisser au-dessus du toit de notre maison en bois et devant moi, devant la clôture, se tenaient deux chiens.

Toutoune Puntica, qui après une bonne dose de tendresses, à cause de la quelle j'avais mal au bras à force de caresses, manifestait son utilité en se vautrant dans l'herbe tout en gardant un oeil vigilant et qui de temps en temps flairait au cas où quelqu'un s'approche.

A côté d'elle était allongé un beau chien noir, qu'elle tenait encore à distance mais qui savait déjà qu'il serait sûrement bientôt accepté. J'étais fier de cette Toutoune. Un tel bâtard qui se préparait à un si bon mariage... Je ne me doutais pas alors qu'une si merveilleuse illustration de la loi de Darwin sur la sélection sexuelle du meilleur et sur la nécessité de survie des espèces serait le dernier argument qui serait fatal à Toutoune Puntica.

Mes cousins, les fils de tante Emilie sont arrivés cet été à la conclusion que Toutoune était trop féconde. Ils n'avaient pas envisagé une quelconque castration ou un traitement contraceptif canin. Mais ils savaient qu'ils ne voulaient pas nourrir trop de chiens pendant tout l'hiver. Et ils ont eu la preuve qu'avec Toutoune ils en auraient toujours de trop.
A la fin de l'été, un des fils de tante Emilie est passé du côté de chez nous. C'est toujours l'occasion d'offrir un petit verre, de s'asseoir sous les frênes du côté jardin de notre chalet. On s'est servi un verre, on a bu, on s'est servi de nouveau et j'ai demandé :

''Alors, comment ça va.''

Je ne connais personne qui puisse vraiment s'attendre à apprendre quelque chose lorsque cette question est posée sur un ton affirmatif. Mais moi, j'ai appris quelque chose et je n'ai vraiment pas apprécié. Nous avions accueilli tout l'été des amis de Bratislava et nous n'avions même pas remarqué que parfois, Toutoune s'éloignait. C'était normal. Ce qui ne l'était pas, c'est que cette fois, elle ne revenait pas.

''Nous l'avons zigouillé ce matin. Mon frère, celui de la police, est venu passer ses vacances ici. Alors nous l'avons emmenée en forêt. Elle n'a pas dû souffrir. Mon frère n'a pas mégoté, il a vidé tout son chargeur...''

Ca m'a coupé le souffle. Ensuite j'ai dû dire quelque chose, qui ne devait pas être agréable et avait en tout cas été prononcé trop fort, car Janina, inquiète, est sortie de la maison pour venir vers nous.

Mon cousin regardait le fond du verre que je ne remplissais plus et essayait de me réconcilier avec la logique implacable de ceux qui à la différence de nous, citadins, vivent encore au moins partiellement avec la nature.

„Ca ne servirait à rien. Elle avait trop de chiots.''

Cela me bouleversa. En tant que biologiste, je sais que les reproducteurs les plus prolifiques doivent être récompensés selon leur mérite. Car le royaume du futur leur appartient. Ils sont les détenteurs de la perpétuation de l'espèce. Et Toutoune Puntica était des leurs. Elle était cette bâtarde qui mettait au monde de beaux chiots en pleine santé, issus des chiens les plus vigoureux.

Il est terrible de voir comme nous, les humains, sommes capables de bafouer cette loi éternelle de sélection naturelle d'un seul coup de fusil. Et de faire des premiers les derniers.

„Réfléchis,“ m'a dit mon cousin avec la patiente ammabilité de celui tristement conscient qu'il parle avec un partenaire dénué de sens pratique et donc de jugement, „ce n'était qu'une bâtarde, sale et moche comme il y en a des milliers dans tous les villages. Qu'est-ce que tu lui trouvais de si magnifique?“

En tant qu'homme dénué de sens pratique, avec sa propre version de jugement, j'avais la réponse toute prête. „Elle nous aimait et elle avait des yeux humains...“

Nous n'avons pas fini la bouteille et le verre est resté vide. Une semaine plus tard, les cousins nous ont envoyé un petit chiot. Le fils de Toutoune et de cet élégant chien noir. C'était un beau petit chien noir plein de poils. Mais ce n'était plus pareil.

Traduit par Antoine Bienvenu

KRAJINA POZNAČENÁ LIDMI

2010-02-24T09:00:00.001+01:00

KRAJINA POZNAČENÁ LIDMI

Špína a smrad dosahují v Indii ohromující rozměry. Je celkem možné, že tato krajina je velmocí špíny a smradu. Ta kombinace přesahuje představivost těch, co sem přicházejí po prvé a věřím, že mnohé střevní potíže těchto nezkušených cestovatelů plynou z toho ohromení, které celkově ochromuje schopnost jejich šokovaného těla bránit se.
Už první procházka ulicemi vás vystaví nečekanému náporu. Stačí když si všimnete jak si muži ulevují při pisoárech na nejnemožnějších místech před očima všech ostatních. Když stojíte na perónu nádraží po členky v odpadcích, nemůže vás neohromit rozpor mezi tvrzením na tabulce na každém sloupu „Indické železnice hrdost celého národa“ a faktem, že každou chvíli někdo skočí do kolejiště, aby tam zanechal svůj smradlavý názor na takovou hrdost.
Nikde jsem neviděl, že by se někdo staral o odvoz odpadků z ulic, ale viděl jsem více krát absurdní pokus o umytí podlahy v hotelu. Většinou to končí tím, že jakýsi podivný muž tu špínu rozetře mokrým hadrem, který sám o sobě je jen zdrojem další špíny.
Úplně nám vyrazilo dych, když jsme ve Varanasí stáli na břehu posvátné řeky Ganga a dívali se jak se v jejích bahnitých vodách lidé koupou a umývají si zuby. Nedaleko plavali nafouklá mrtvá těla posvátných krav. O kus dál házeli do těch samých vod mrtvá těla dětí, bráhmanů a těch, co zemřeli na lepru. Nikdo si to nevšímal.
V Indii jsem po prvé v životě viděl smog. Když jsme šli taxíkem z Varanasí na místo, kde kázal Budha (a kde jsme konečně na chvíli neviděli jenom špínu a necítili smrad), bylo nás i se šoférem pět. Seděl jsem na zadním sedadle v středě a po prvé v životě (a doufám, že i naposled) jsem zažil nápor neovladatelné paniky. Otevřenými okny taxíku se na nás valili takové vlny smogu, smradu a prachu, že jsem měl okamžité nutkání vyskočit a utéct. Ovládl jsem sa jen tak, že jsem se ubezpečil, že vyskočit z taxíku, je jako skočit doprostřed toho všeho a navždy zahynout zahlcen tou masou špíny. Radši jsem upřednostnil pařit se v taxíku za zavřenými okénky.
I přes to všechno mně optimismus nepřecházel. Cestou z Varanasí do Nai Dillí jsme měli cestovat celý den vlakem. Věřil jsem, že to bude odměnou za všechno to předešlé utrpení.
„Krajina nemůže být jenom šeredná. Žádná krajina není jen šeredná, ani špinavá a nesmrdí.“
Takto jsem hned zrána ubezpečoval sebe i kolegu. Potom sa vlak pohnul a já jsem oněměl na dlouhých třista kilometrů.
Opravdu, žádná krajina není jen šeredná, ani špinavá a nesmrdí, když se na ni díváte zpoza okna rychle jedoucího vlaku. Ale v žádné jiné krajině též nemají místní šokující zvyk veřejné ranní toalety. V Indii sa vesničané těší z každého vlaku, co projede kolem. Nechtějí si to nechat ujít ani ráno, když jejich tělo tlačí nutnost ulevit si od běžných potřeb. Řeší to fatálně pro věci neznalé cestující ve vlaku. Vylezou si na nejbližší kopeček a dívají sa na procházející vlak bez toho, aby přerušili svoje ranné ulevování. A vidět třista kilometrů ulevujících si domorodců odrovná každého obdivovatele exotických krajin. Nevím jak vypadá indický venkov z vlaku. A ani to nikomu nedoporučuji vědět…

Story in Macedonian

2010-02-17T09:00:00.001+01:00

Што е сигурно на светот?

Јас сум ентузијастички сопственик на VISA картичка. Секаде кајшто патував (во Мексико, Индија или на Балтикот), ја употребував со таква леснотија што, кога патував во Малезија, воопшто не зедов готовина со себе. Излишно е да се каже дека верував дека технологијата во нашиов глобализиран свет стасала до состојба на совршеност. Сепак, на првиот ден на конференцијата, оваа врвна технологија ме издаде. На универзитетскиот кампус во Серданг ATM машината не ги прифаќаше моите обиди да повлечам пари. Беше утро и редица вработени Малежани, со нивните несомнено исправни картички в рака, се наредија зад мене. Мојот малезиски колега од одборот на конференцијата ме посоветува да се откажам, бидејќи моето предавање требаше да започне за десетина минути.

И така започна конференцијата. Јас бев физички присутен но, секако дека не бев во состојба да бидам целосно присутен. Требаше да одржам предавање на меѓународен форум, пред угледни колеги кои сите можеа да си седат, задоволни што си ја платиле котизацијата за конференцијата. Само еден човек ја немаше платено. Јас! И тоа само поради мојата верба во технологијата, поради што не понесов со себе американски долари од мојата резерва. Слепо верував дека моите пари ќе се материјализираат од мало парче пластика!

По моето предавање, организаторите на конференцијата ми обезбедија автомобил, заедно со друг малезиски колега. Отидовме до сите машини на универзитетот, но повторно - ништо. Тој не изгуби надеж и се понуди да ја посетиме најблиската банка. Службеникот се насмеа, ја зеде мојата картичка и ме замоли за трпение. Чекањето се чинеше бесконечно. Но, всушност, набргу потоа главниот службеник на банката љубезно, но решително ми ја врати картичката. Тој ми рече дека не можат да ми помогнат. Бев навистина трауматизиран.
Се надевам дека никогаш нема да почувствувате како некој од столбовите на светската глобализација се руши. Бев принуден да го поставам еретичкото прашање: На што, во суштина, човек може да се потпре во овој свет? Што е сигурно на овој наш свет?

Мојот малезиски колега изгледаше сочувствително и ми понуди да се обидам уште еднаш во блискиот огранок на најголемата банка во Малезија. Ова изгледа ми беше последната шанса. Во банката влегов во состојба на тотална паника. Бев очаен. `Те молам, Господе. Дај ми ги парите. На крај, тие се мои!` Не можев да се соочам со чекањето во редици, па го замолив мојот малезиски колега да го повика менаџерот. Тој беше крупен, дебел, флегматичен и испотен, но љубезен. Ја слушна мојата приказна, ја зеде мојата visa картичка и внимателно ја разгледа од секој можен агол. Потоа запиша неколку броја на својот компјутер и информацијата беше испратена некаде. Тој не беше задоволен со резултатот. Јас почнав да се препотувам, што во Малезија за време на монсуните не е тешко дури ни под нормални околности.

Менаџерот продолжи да молчи. Уште еднаш, ја провери датата на мојата картичка и го побара мојот пасош. Потоа праша за името на банката која ми ја издала картичката – секако дека не беше чул за мојата мала храбра словачка банка. Конечно го грабна телефонот и ја повика главната канцеларија во Куала Лумпур.

За целото време мојот малезиски колега седеше до мене и се обидуваше да ме орасположи со оптимистички погледи и мимики на одобрување. Од време на време зборуваше тивко со малезискиот банкар – или сакаше да ми помогне, или се обидуваше да разоткрие меѓународен измамник – од каде јас да го знам тоа? Бев сам среде непозната земја и имав само една пластична врска со домот и моите пари. Телефонската врска со Куала Лумпур се прекинуваше секој момент. Огранокот во Серданг, во меѓувреме, беше како смирен рај. Сите изгледаа небаре дремат во пладневната жега. Уште половина час, и ќе можев да пливам во сопствената пот. Врската по втор пат се прекина, а потоа менаџерот по трет пат ги повтори информациите од мојата visa картичка. На крај, ентузијастички ги подигна веѓите. Мојата шанса се појави конечно, ама се потпираше врз едно важно прашање.

Се наведна кон мене и доверливо ме праша: “Како се вика вашата мајка?“
“Кој?“ Прашав, стравувајќи дека погрешно сум го чул.
“Моминското име на вашата мајка.“
“Но мајка ми немала банковни сметки пред да се омажи,“ реков.
“Но мора да сте го запишале кога сте аплицирале за картичката.“
Јас мразам формулари од било кој вид, но во овој момент бев пресреќен.

Тој ме натера да го напишам името само за да бидеме на сигурно. Беше бизарно да се чуе името на мојата мајка со малезиски акцент. Но, успеа. Ги земав парите, полесно дишев и со задоволство се ракував со мојот малезиски колега и претставникот на банката. Кога пешачев по неподносливо врелиот тротоар, конечно разбрав. Кој друг, ако не светските банкари, знаат дека човек не може да се потпре на ништо во овој свет.

Macedonian translation by Ana Pejcinova

GOD, MEN INTE FÖR DENNA JORD

2010-02-10T09:00:00.000+01:00

GOD, MEN INTE FÖR DENNA JORD

Det fantastiska i biologin är redan på väg att bli verklighet. Underlag för detta är vetenskapliga fakta i biologin. De sista tjugofem åren genomgick vi en fas av otroliga upptäckter och ännu mer otroliga visioner. Det väntar oss en mycket lång väg tills vi kan förverkliga dem. Det kan vara en liten tröst, att vi inte behöver uppfinna många fantastiska saker, det räcker om biologin förverkligar det som i dag är fantastiskt vetenskapligt.
Jag skrev på baksidan av mitt biologihäfte en mening, till vilken jag blev inspirerad av Napoleon och biologi: „Livet grundas på en oändlig strävan efter att nå balans, som man inte kan behålla i tiden och på ett oändligt antal av dess nya former“. Vi letar efter en ny balans för den nya värld, som förut var Amerika. Där försökte vi för första gången det Stora språnget – kontinentens kolonisering. Nu väntar oss uppdraget att överskrida rymdens ocean. Det verkar som om vi hade gått på denna väg i hundratals år. Naturen är en stor energetisk snåljåp, favoriserar det, som man kan göra med minsta möjliga ansträngning. Människorna är Naturens del och trots detta har de hittills satsat mycket stora mängder energi på någonting, som just nu inte har en väsentlig mening. Alla de stora byggnaderna såsom pyramiderna, kyrkorna, de megalitiska gravarna var en skenbart slösaktig investering. De har kostat tid, ansträngning och människors liv. I jämförelse med den kort tideshorisont av individuellt samt av hela generationers liv, bjöd de inte på någon konkret belöning. Och trots detta följde vi en liksom „högre“ motivering för vårt energetiska slöseri. Vi lyssnar på den igen, i dag och varje dag. Vetenskapen gick från generation till generation av pyramid- och kyrkobyggare. Deras ansträngning var annorlunda, men från första början likväl slösaktig. Trots allt detta skiljer de inte dag från natt, fredag från helgdag, och i den hektiska ansträngningen stoppar de inte uppfyllordet av denna okända mission.
Vi har redan sagt så mycket, så vi till slut kan ställa frågan: Vad bjuder vår genetiska härskare och livsbärare för ansträngningen och självuppoffringen – „den egoistiska DNA:n“? Kanske inte mer, än möjligheten att säga:
„Nu vet jag redan, hur det är att känna sig som Gud.“
I förbigående, denna replik strök 1931 censorerna ur manuskriptet till filmen Frankenstein. Just för hädelse mot Gud....

« JARO » LE PIGEON

2010-02-03T09:00:00.000+01:00

« JARO » LE PIGEON

Donnez-moi encore une chance.Il doit quand même y avoir une constellation au sein de laquelle on doit pouvoir s'entendre avec nos animaux de compagnie. Je sais que je suis incapable de construire des enclos et des niches. Je ne sais pas soigner les hirondelles ni d'ailleurs aucun animal.
Je ne peux pas ramener à la maison de créatures sauvages parce que je ne peux pas garantir à ma chère épouse Janina qu'elles n'affectent pas la santé de nos enfants.

Et pourtant je veux d'une façon ou d'une autre que nous communiquions avec cette partie du règne animal qui parait être indépendante, désireuse de communiquer et en même temps non spécialement entraînée à de telles fins. La solution allait de soi. Nous vivons au sixième étage d'un immeuble juste sous le toit. Ainsi nous avons automatiquement des pigeons pour voisins. Ils ont élu domicile sur la gouttière au-dessus de notre balcon, d'où ils bombardent tout ce qui se trouve en dessous comme les défenseurs des remparts d'un chateau fort.

Moi ça ne me gène pas, ma femme si. Moi je ne lave pas le balcon, ma femme si. Et vous connaissez les femmes, quand quelque chose ne leur plaît pas, elles émettent un cri aigu, persistant, désagréable et perçant. Elles parlent.
Elles parlent sans cesse de la même chose.
Et ainsi moi, défenseur de la nature, combattant pour des relations sincères avec les animaux (surtout avec ceux qui ne se mangent pas) et chercheur diplômé d'une grande école, j'ai emprunté le chemin du crime.

Concrètement un soir d'été, je suis sorti en catimini avec un vieux sac et suis allé sur un chantier de démolition voisin et j'y ai peu à peu subtilisé assez de vieilles briques afin de murer provisoirement la gouttière au-dessus de notre balcon. Ensuite j'ai grimpé sur la fragile rembarde du balcon soutenu par ma femme dans un silence complice, et maladroitement mais déterminé, j'ai bouché cette gouttière avec les briques. Le soir je me suis couché avec le sentiment d'un travail mal fait, mais plein de bonnes intentions.

Le matin j'ai trouvé sur le balcon un jeune pigeon. C'est probablement lors de mon acharnement maladroit de bâtisseur qu'il était tombé du nid dans la gouttière.
C'était comme une apparition et aussi un des arguments importants dans la bataille verbale qui m'attendait avec ma chère épouse Janina.
Avec les enfants on ne lutte pas. Le petit pigeon jouit du droit d'asile comme un réfugié de guerre.
Notre Lucka était ravie. La petite Veronika aussi, mais par bonheur elle ne marchait pas encore avec suffisamment d'assurance pour que le petit pigeon y laisse tous ses nerfs voire la vie en essayant sans succès d'échapper à son envie de l'attraper. Nous avons donné au petit un bol d'eau. Il ne l'a pas touché. Nous avons rapproché le bol. Par réflexe il a renversé le bol d'un battement d'ailes. Et il battait des ailes comme un boxeur à chaque fois que quelqu'un tentait de s'approcher de lui pour lui donner à manger.

J'appartiens à la millième génération de l'espèce Homo sapiens sur Terre. Je donne une chance de cinq minutes à chaque problème. Et si je ne parviens pas à résoudre le problème dans le délai imparti, j'ai recours au mode d'emploi. Dans ce cas-ci je n'avais pas le mode d'emploi sous la main et le petit pigeon avait à première vue tout son temps. Je l'ai laissé à son destin avec l'espoir qu'un pigeon-ange gardien vienne à son secours, le nourrisse et le fasse boire à notre place. C'est ce qui est arrivé.
La mère pigeon s'est chargée discrètement de sa descendance et un jour le petit cessa de crotter sur le balcon et dans le bol d'eau fraîche. Il cessa également de nous battre de ses ailes quand nous emportions vaincus son bol à laver. Il s'envola.

L'histoire de ce jeune pigeon s'était passée à la fin du printemps. A la fin de l'automne j'ai vu un pigeon me jeter un coup d'oeil dans mon bureau à travers la porte du balcon. Je suis déjà habitué aux pigeons. Mais celui-là sortait tout de même de l'ordinaire. Quand j'ai tourné la tête pour le regarder, il s'est éloigné de la porte du balcon mais il ne s'est pas envolé. Quand je suis sorti sur le balcon, il était posé sur la rembarde. Faisant le beau, aux aguets, mais immobile jusqu'à ce que je vienne tout près de lui. A ce moment là il m'a soudainement frappé de son aile d'un direct rapide comme un éclair. Mais ça, on connaît déjà. Dans l'espoir qu'il s'agisse de mon vieil ami, j'ai donné un nom au pigeon. Vu que nous nous étions connus au printemps, il écopa du nom de Holub Jaro – Pigeon du printemps.

Dans mon bureau j'ai placé près de la porte du balcon le fond d'un carton et j'ai inscrit dessus le prénom du pigeon. Le pigeon Jaro n'a pas hésité et à la première occasion s'y est installé. Avec le temps il s'est même laissé prendre dans les mains. Mais à chaque fois, il avertissait d'un coup d'ailes juste avant. Sans s'envoler, il attendait recroquevillé l'étreinte des mains humaines.
Notre Lucka était ravie. Nous avions notre pigeon. Janina avait du mal, mais elle accepta tout de même mon riche exposé en biologie-éthologie selon lequel notre pigeon Jaro, en faisant lui-même caca sur le balcon, empêchait les autres pigeons d'en faire autant. En biologie un territoire occupé de la sorte est appelé „?“ ou „biotope“. Et „ „ ou „biotope“, c'est une façon assez élégante de dire qu'un pigeon bien identifié s'arroge le droit de chier sur notre balcon. Qu'en dites-vous ?

S'ensuivit une harmonie entre la famille et le pigeon. Jaro adorait se promener sur le clavier de mon ordinateur en provoquant le désordre sur l'écran. Il posait volontiers devant le camescope. Il supportait le sautillement de Lucka.
Et quand rien ne se passait, il s'asseyait au moins sur le bord du carton portant son prénom, et tantôt de l'oeil gauche, tantôt de l'oeil droit, bêtement exorbités, il m'observait écrire et „roucolait“ (comme Lucka disait).
L'idylle quoi. Nous aurions pu de la sorte fêter aussi Noël et le jour de l'An. Mais peu avant la Saint-Nicolas, juste quand Lucka s'était habituée aux conversations quotidiennes avec le pigeon (nous, parents, n'avions bien entendu pas le temps de mener des débats sérieux avec notre fille de trois ans en pleine croissance), celui-ci disparût.
On ne l'a pas vu pendant un jour, une semaine, un mois. Et quand nous eûmes enfin expliqué prudemment à Lucka qu'il avait dû trouver une copine pour l'hiver, une nouvelle étonnamment encourageante nous parvint par une voie mystérieuse.
Selon cette information, un certain pigeon inconnu était si gonflé qu'il avait pris l'habitude de pénétrer dans les appartements et de chier sur les couvertures. Jusqu'à ce que cette voisine hardie ne claque la porte du balcon derrière lui et...

L'histoire ne dit pas si notre pigeon Jaro avait été tout simplement liquidé, ou bien s'il avait servi à agrémenter la carte du foyer mentionné.
Seulement, aujourd'hui me vient le sentiment, bien sûr un peu tardivement, qu'une tentative sérieuse d'établir une communication entre les pigeons et les hommes a
ainsi avorté d'une manière peu glorieuse.

Les pigeons se transmettent depuis des siècles le message selon lequel sans les hommes ils ne peuvent pas vivre, mais qu'avec eux, ce n'est pas de la tarte non plus. Ils s'en arrangent par un recul vigilant et en souillant les statues des gros bonnets.
Et ils n'en pensent pas moins. Mais le pigeon Jaro a tout de même tenté de se rapprocher de nous. Il avait la curiosité des hommes et la confiance des enfants. Il a su
aller contre son instinct de survie, contre ce ressort automatique doté de l'énergie du siège éjectable des pilotes de chasseurs supersoniques.

Et toujours inlassablement, lorsque je le prenais dans les mains, il réfrénait en lui l'explosion qui placerait automatiquement le corps du pigeon, tel un siège éjectable, sur l'orbite de secours pour échapper au danger mortel et aux mains humaines. C'est ce qui lui a coûté sa vie de volatile remarquable.

Traduit par Michèle Théo

Die Feier

2010-01-27T09:00:00.000+01:00

Die Feier

(Eine russische Geschichte)

So wie in der Vergangenheit die Sowjetunion, bleibt auch das heutige Russland ein Land der unglaublichen Unmöglichkeiten. Im Sozialismus konnten wir allerlei erleben. Absurditäten feierten hier fröhliche Umstände. Aber es hatte immer eine eigenartige, sowjetische Logik. Als wir einmal von Leningrad nach Prag zurück flogen, kam ich, während wir am Flughafen warteten, zufällig darauf, dass unser Flugzeug aus technischen Gründen eine Zwischenlandung in Bratislava machen und erst dann nach Prag fliegen sollte. Ich ergriff sofort diese Chance und ging zusammen mit der Leiterin unserer Gruppe in das Büro der Aeroflot, um die Möglichkeit des Aussteigens in Bratislava zu erörtern. Der Aeroflot -Angestellten gefiel das nicht, sie war aber dann nach vielem Zureden doch einverstanden. Vorausgesetzt ich zahlte auf. Das hatte ich, ehrlich gesagt, erwartet. Das Bereitstellen der Treppe kostet doch etwas. Das wäre aber nicht der Grund, sagte mir die Dame. Ich musste nicht deswegen aufzahlen, weil mein Aussteigen mit irgendwelchen Mühen verbunden wäre, sondern weil die Luftlinie Leningrad – Bratislava länger ist, als die Luftlinie Leningrad Prag! Dass es das gleiche Flugzeug und der gleiche Flug war, spielt keine Rolle. Ich bezahlte.
Im Sowjetischen Russland war es Gang und Gäbe, die besten Vorsätze in katastrophale Ruinen zu verwandeln. Berühmt dafür waren die Moskauer Restaurants. Obwohl es wenige gab und Tausende Interessenten vor den Türen warteten, standen sie üblicherweise leer. Dank der löblichen Regel der sozialistischer Tischkultur, die verlangt, dass jeder Gast immer einen aufgeräumten, sauberen Tisch vorfinden sollte. Die sowjetische Lösung war, daß die Kellner die ersten Gäste bedienten und dann die Tische unaufgeräumt stehen ließen. Und weil die Tische unaufgeräumt waren, konnte kein weiterer Gast bedient werden. Die Kellner rissen sich keinen Haxen aus und das Gehalt lief weiter.
Als ich einmal über diese dadaistischen Erlebnisse mit einem befreundeten slowakischen Journalisten sprach, musterte er mich freundlich und erklärte, dass für den sogenannten „sowjetischen Menschen“ dieser Dadaismus sein tägliches Brot war. Und er nannte auch gleich ein Beispiel:
Noch in den Zeiten des Sozialismus besuchte er Moskau mit einer Gruppe ausländischer Journalisten, die ein Kollege aus TASR begleitete. Er führte sie überall hin, zeigte Ihnen alle Museen von V.I. Lenin und als es endlich Abend war und alle genug von den Besichtigungen hatten, wollten die Ausländer essen gehen. Die Stirn des bis dahin enthusiastischen russischen Kollegen verdunkelte sich.
„Das ist ein Problem“, sagte er betrübt. „Wir haben keinen Tisch bestellt.“
„Was für ein Problem“, wunderten sich die naiven Ausländer. „Wir gehen ins nächste Restaurant und wir werden sehen.“
Sie gingen ins nächste Restaurant und sahen gleich beim Eingang einen Opa mit einem großen Buch. Er hörte sich ihren Wunsch essen zu wollen höflich an und schob ihnen das Reservierungsbuch unter die Nase. Die nichtsahnenden Journalisten trugen sich bereitwillig ein und machten sich daran hineinzutreten. Aber da hielt sie der Opa höflich auf und teilte ihnen mit:
„Ich danke Ihnen für Ihre Reservierung, Genossen. Wir erwarten sie in zwei Monaten um diese Zeit...“ Dass sie essen wollten, interessierte ihn nicht. Das Restaurant war nämlich voll von Genossen, die rechtzeitig (vor zwei Monaten) einen Tisch reserviert hatten. Der Opa klappte das Buch zu und dachte, dass damit alles erledigt sei. Aber die ausländischen Journalisten wußten, dass sie sich als Ausländer aus einem befreundeten Land etwas leisten konnten. Und so begannen sie unheimlich zu schreien (der Hunger half ihnen dabei, in Moskau gab es damals etwa alle fünf Kilometer ein Restaurant). Zum Schluss brachten sie den Kollegen aus TASR dazu, dass er die Geschäftsführerin aufsuchte, ihr die Situation darstellte und nach langem Hin und Her gelang es ihnen doch, ins Restaurant vorzudringen. Es war halbleer.
Die Journalisten setzten sich an den nächsten Tisch, bestellten und nach einer unglaublich langen Wartezeit bekamen sie etwas, das eine Ähnlichkeit mit Essen hatte. Aber die ganze Zeit des Wartens hatten sie Wodka so viel sie wollten und einigermaßen satt und fröhlich vom Wodka und Gefühl sozialistische Tischregeln überlistet zu haben, sahen sie sich um. Von den wenigen Gästen, die im Raum saßen, fiel ihnen ein unweit sitzender, einsamer Mann auf. Er saß am Tisch, vor ihm eine Vase mit Rosen, daneben eine angebrochene Sektflasche, und trank langsam vor sich hin. Die Journalisten konnten nicht anders, Journalisten sind neugierig. Und so nahm einer seinen Mut zusammen, ging zu dem Mann und fragte ihn: „Verzeihen Sie, Genosse. Könnten Sie uns sagen, was sie feiern?“
„Ich feiere den Geburtstag meiner Frau“, antwortete ruhig der Mann.
„Und wo ist Ihre Frau?“
„Sie konnte nicht reservieren“, antwortete ruhig der Mann und trank weiter.

Übersetzung aus dem Slowakischen von Zdenka Becker

SENSAÇÃO

2010-01-20T09:00:00.000+01:00

SENSAÇÃO

Trata-se apenas de uma sensação, na maioria dos casos não se baseia num só facto, mas sim num conjunto (bem vago) de factos, muitas vezes percebidos apenas lateralmente. Percebidos posteriormente, inexprimidos. É por isso que se trata “apenas“ de uma sensação. É própria a cada ser que pensa e sente. É a sensação de um sonho não realizado sobre uma vida ideal num mundo ideal. Sobre um Eldorado, uma terra justa, um país próspero, um continente livre, simplesmente um paraíso. Talvez todos o imaginemos de forma diferente (embora seja possível que também aqui exista produção serial e gostos de consumo), mas a sensação é a mesma. Fazer as malas e partir, é tão fácil deixar os pormenores quotidianos que nos incomodam para descobrir o caminho desconehcido rumo ao ideal pressentido. Muitos conhecem bem esta sensação única de expectativa. Sentimo-nos alegres e curiosos. Vamos, então!
O melhor remédio para o amor à primeira vista é a segunda vista. Quando viajamos de férias ou em trabalho pela segunda vez, já não arregalamos tanto os olhos. Concentramo-nos. Descobrimos coisas mil vezes já descobertas. É que no paraíso também há problemas humanos. Os que lá vivem também têm razões para se queixar. E a maior surpresa é que eles também sonham com um paraíso – e o deles fica noutro local. E a banalidade da ideia que nos passa pela cabeça, ao tomar uma cerveja num clube de jazz em Londres ou em frente do McDonald omnipresente em Paris, quase nos impede pronumciá-la em voz alta. Não há casa como a nossa. Pronto. Sem explicações. Aqui estou de viagem, mas lá estou em casa. Aqui sou hóspede, mas lá posso ser hóspede e hospedeiro. Sentimos simplesmente vontade de voltar para casa. Ficamos com a sensação que se tem na primeria autópsia obrigatória da aula de anatomia. Sentimos que já vimos além da conta e que chegou a altura para ir a casa. Durante o caminho sentimo-nos ansiosos, a sensação pode transformar-se num sentimento tão comum, que os seus sintomas estão com certeza detalhadamente descritos em manuais.
Chegamos a casa e queremos contar tudo. Na torrente das palavras talvez não notemos que eles (os nossos compatriotas) não ouvem as nossas histórias e se o fazem, é com pouca atenção. Antes de acabarmos de falar, também nós já nos encontramos rodeados pelos problemas quotidianos. E no dia seguinte, com suspiro corajoso, voltamos na vida normal. Tropeçamos no lixo que deixaram os operários, chafurdamos no lodo até aos tornozelos nos bairros que estão sempre em obras, viajamos nos eléctricos cheios, discutimos,...
Se a memória nos serve bem, em breve chamará a nossa atenção. Começa a trazer lembranças, oferece exemplos para podermos comparar. A sensação começa a crescer e fermentar. Se escutarmos bem, sentir-nos-emos inquietos e pouco tempos depois estaremos a caminho. E voltaremos de novo. Accionados pelo pêndulo da sensação, que volta com a mesma força, apenas mudam os sinais. Atingimos a verdadeira felicidade à altura de dez mil metros acima da terra, atingímo-la no avião que nos leva ao novo paraíso dos nossos sonhos ou à nossa terra redescoberta. Afinal o paraíso e o ideal apenas os encotramos na busca. E na perspectiva oferecida à altura de dez quilómetros. O único problema é o facto que todos os voos, mesmo os mais longos, acabam com a aterragem em terra firme. Deste modo, além dos passageiros e a da sua bagagem, os aviões transportam também toneladas de sensações e sonhos não registados e não declarados. Assim sendo, não é surpreendente que de vez em quando caiam os aviões, não são da mesma opinião?

Transl. by Jana Marceliová

Story in Macedonian

2010-01-13T09:00:00.002+01:00

Чувство

Тоа е само чувство, најчесто незасновано врз некој поединечен факт. Секој од нас има неиспробани рецепти за идеален живот во идеален свет. Елдорадо, земја во која се успева, слободен континент – просто кажано, рај. Секој од нас има приватна визија за рајот (иако морам да нагласам дека во овој случај верувам и во масовната продукција и во вкусот на потрошувачите), но сите го имаме истото чувство. Спакувај неколку нешта и тргни, затоа што ништо не е полесно одошто напуштањето на агонијата на навиките од работните денови и впуштањето во непозната потрага по замислениот идеал. За разлика од оние кои секогаш ја имале можноста да отидат и да си ја испробаат среќата насекаде низ светот, ние сме на почетокот секогаш по малку нервозни. Ние сме нетрпеливи.

За „љубовта на прв поглед“, најдобриот лек е темелен втор поглед. Па, така, како туристи или бизнисмени кои патуваат, не се загледуваме во нештата на начин на којшто тоа сме го правеле првиот пат; фокусирајќи си го погледот, откриваме дека светот е патентиран повеќепати. И тие – оние со адреси во рајот – имаат човечки проблеми. И тие имаат за што да се жалат. А, што е најзапрепастувачки, тие исто така имаат и фантазии за рајот – како за некое друго место. Така, додека пиете во џез клуб во Лондон, или пак стоите пред насекаде присутниот Мекдоналдс, овој пат во Париз, одеднаш ви паѓа на памет идеа која е толку надвор од сè, што нејзиното гласно изрекување е бесмислено. Имено, дома си е дома. Тоа е тоа. Без објаснување. Јас сум тука само посетител, но таму, дома, можам да бидам и гостин, и домаќин. Просто речено, ние се затоплуваме при идејата за враќање дома. Првата задолжителна аутопсија на час по анатомија не е побавна во предизвикувањето на чувството дека сме виделе доволно – и сега е време за враќање дома!

Се враќаме дома и, полни нетрпение, ја раскажуваме нашата приказна. Да бидам искрен, преплавени од сопствените зборови, може да не го забележиме фактот дека тие (нашите слушатели) во суштина не слушаат што ние (патувачите) имаме да им соопштиме; им влегува во едното уво и излегува од другото. Тие имаат своја хроника проблеми кои, всушност, сега се повторно наши. Пред да можеме да престанеме со зборување, овие секојдневни проблеми станале повторно наши. Повторно се сопнуваме од бесмислените купишта градежен отпад околу нашите куќи; патуваме во пренатрупани трамваи; се расправаме...

Ако ни работи сеќавањето, можеби ќе започнеме со примери и споредби. Новите, свежо помешани и постојано растечки чувства ќе почнат да излегуваат на површина. Ако сме доволно решени или имаме доволно среќа за да ги имаме оние над нас на наша страна, уште еднаш ќе тргнеме на пат. И повторно ќе се вратиме. Водени од чувство како да сме на нишало кое е придвижено од исти сили со различна поларизираност.

Сепак, искрено сме среќни дека 10000 метри над земјата сме во авион кој нé носи кон нашиот нов отмен рај, или пак назад кон нашиот повторно откриен дом. Овој, конечно откриен рај, не е ништо друго освен чувството кое го имаме на 10000 метри височина. Следствено, интерконтиненталните авиони не ги пренесуваат само патниците и нивниот товар, туку и тоновите нерегистрирани и непријавени надежи и чувства. Од овој агол погледнато, не е чудо што понекогаш авионите паѓаат.

Macedonian translation by Ana Pejcinova

CIPELE OD ANTILOPA

2010-01-06T09:00:00.003+01:00

In memoriam of my dear friend and publisher of this book Hrvoje Božičevič.
God bless You, Hrvoje. Spomíname na Teba.

Story from recently published book in Zagreb, Edicije Božičevič.

Kako je malen ovaj svijet

CIPELE OD ANTILOPA

Priča iz Gruzije

Posjet Gruziji bio je jedna od najuzbudljivijih avantura u mom životu. Domaćini su nam svoju gostoljubivost htjeli prikazati u najboljem svjetlu. Radi toga su nas odveli na spontano organiziranu ekskurziju u neki prilično zabačen dio zemlje. Užasnim cestama uzduž i poprijeko strmih planina na putu u nepoznato. Naše je drmusanje naglo i bez upozorenja prestalo u nekom gradiću. Organizatori su nas tu jednostavno iskrcali i otišli nešto obavljati.
U trenucima čekanja za bijela dana, na trgu nekog nepoznatoga mjestašca, jedino što strancu preostaje i što mu smiruje živce jest – fotografiranje. Stoga smo izvukli naše automatske turističke fotoaparate i u nadi da ćemo koliko-toliko korisno potrošiti vrijeme, počeli fotografirati oko sebe. Pažnju nam je naročito privukla trošna baraka, svojevrsni drveni šator s natpisom "Remont obuće". Bila je to postolarska radnja. Ali to ne bi bilo toliko zanimljivo da na vratima te radnje nije stajala mala djevojčica sa psićem. Oboje su bili zamusani i oboje dječje radoznali dok su s vrata škiljili prema nama. U svakom slučaju - privlačan prizor. Svatko od nas okinuo je nekoliko slika, kad se začu ruski s gruzijskim naglaskom:
"Gdje je taj Slovak?"
To je pitanje jedna od zagonetaka s kojima sam se u životu susreo i čije rješenje nikad neću doznati. Naime, prilična je zagonetka zašto je od svih nas nepoznati mještanin izabrao upravo mene, te kako je znao da sam Slovak. Nadajući se nekom zanimljivom objašnjenju, srdačno sam se odazvao.
Čovjek je bio jedan od onih kakve podjednako možete sresti u Gruziji, Indiji ili Meksiku. Život provode stojeći ili sjedeći u gužvi na ulicama gradića i sela, raspravljaju, ispijaju čaj i vrlo pozorno prate sve što u njihovu vidokrugu mrdne. Pri prelaženju "njihove" ulice najbolje ih je uljudno pozdraviti. Na prvi pogled ne izgledaju strašno, ali upravo oni čine kolektivnu svijest svake takve ulične zajednice. Odmah vas odmjere, a ako im se ne svidite, najbolje što možete napraviti jest da se što prije udaljite. Najgore što vam se može dogoditi jest da od njih nešto trebate ili na bilo koji način o njima ovisite. Oni su onaj sloj siromašnih naroda koji čini najbrojniju bazu države. Pretpostavljam da mnogo toga ne proizvedu, ali vrlo je korisno biti s njima u dobrim odnosima. Iz tog je razloga moj razgovor s neznancem (neobrijanim, u iznošenoj odjeći) započeo na najgori mogući način. Čovjek mi se približio tik uz lice, pogledao me izravno u oči i upitao provokativnim, povišenim glasom:
"Zašto si slikao invalida?"
Znao sam da neće biti dobro. U onoj baraci s s natpisom "Remont obuće" izgleda da je bio invalid. Pri tom obrtu to je potpuno normalno. Nisam ga vidio, nisam znao za nj, ali nemam opravdanja. Neznanac je bio apsolutno uvjeren da je u redu strancu očitati lekciju i znao je, baš kao i ja, da se pri tom može potpuno pouzdati u solidarnost svojih uličnih kompanjona. Invalidi i djeca u svakoj su zemlji nedodirljivi. Jao onom koji pri tome pogriješi. A ja sam pri tome, iako nesvjesno, pogriješio.
Kako to već u takvim situacijama biva, oni koji su mi trebali pomoći, šutke su stajali po strani i poglédali kako će ova neplanirana predstava završiti. Neznančevi kompanjoni polako su počeli stvarati krug oko nas, šiljeći uši. Svaka je riječ bila važna, a meni je bilo jasno da mogu govoriti o bilo čemu, samo ne o invalidu. Neznancu bih time pružio priliku za zasigurno već dobro uvježbanu pouku za arogantnog, umišljenog, bezosjećajnog stranca.
"Znate, dragi prijatelju", počeo sam oprezno. Očajnički se trudeći da nešto smislim, odsutno sam pogledao na svoje cipele, na svoje omiljene antilopke, i spasonosni odgovor bio je tu. "Slikao sam vaš 'Remont obuće', jer takvi kod nas više uopće ne postoje".
"Zar ozbiljno?!", pogledao me je iznenađeno, ali i sumnjičavo. Osjetio je da ga odvlačim u novu temu i nerado je odustajao od stare.
"Ozbiljno! Zamislite, kod nas proizvode cipele koje su tako mizerne da ih se ne isplati ni popravljati. Čista plastika! Možeš ih odmah baciti".
"Ma dajte!", oduševljeno se začudio neznanac. Uvijek je dobro kad upravo ovakvi predstavnici lokalnog mnijenja od stranca saznaju nešto što im daje osjećaj nadmoći. U tom se trenutku vole prebaciti na gostoljubivu blagonaklonost. "U, to nije dobro..."
"Nije, nije", susretljivo sam potvrđivao.
"Kamo ide ovaj svijet", neznanac je nastojao produljiti konverzaciju, ali uto je još na trenutak, kao da nerado odustaje od potencijalne svađe, poprimio pokroviteljski ton: "A kad već slikaš ovu baraku, zašto ne uslikaš nešto lijepo?"
Neznanac je pokazao široku gestu prema trgu gdje, međutim, nije bilo ničeg lijepog za fotografiranje. Ali zahvaljujući tome primijetio sam da se skup radoznalaca razočarano razilazi. Pobjeda je bila gotovo sigurna, trebalo se samo držati podmazivačke tehnike laskanja.
"Štedim film za vaše predivne planine".
"A, tako", susretljivo je kimnuo neznanac, "naše predivne planine". Pozorno je pogledao planine u daljini kao da je htio prekontrolirati jesu li još uvijek tako lijepe kao inače, a zatim je sasvim konkretno dodao: "Stanujem tu blizu, dođi na jednu votku..."
Nakon povratka tu sam zgodu ženi prepričavao s junačkim patosom, kakav slijedi uvijek nakon velikog straha i sretnog svršetka. Nju nije toliko zanimala moja vesela zgoda koliko stanje mojih cipela od antilopa.
"Ove nemoguće cipele nosiš već cijelu vječnost. Trebao bi kupiti nove!"
Upravo sam se bio izuvao pa sam antilopke ogorčeno primio rukama.
"Nove cipele?! Umjesto ovih posljednjih, neuništivih primjeraka poštenog ručnog rada?!"
Kao dokaz cipele sam ženi turio pod nos. Sveznajući je kimnula glavom i prije nego što me je prepustila mojim naivnostima, natuknula je: "Radije bolje pogledaj te svoje neuništive cipele".
Pogledao sam na svoje neuništive cipele i imao sam osjećaj kao neposredno pred infarkt. Potplati su uzduž cipele bili potpuno prelomljeni. Već kad sam stajao pred gruzijskim "Remontom obuće" i razmjenjivao argumente s neznancem, mora da su bile fatalno načete. Ali nisam odustajao.
Postolar u našem naselju odmah me odbio.
"Takve popravke već odavno ne obavljamo. Popravljamo samo ono što se dâ nalijepiti ili sašiti. Probajte u gradu".
Probao sam u gradu. Obišao sam nekoliko radnji, bez uspjeha. U zadnjoj od njih bili su iznimno strpljivi. Gospođa s pulta odnijela je antilopke pozadi, te se vratila s njima i sa starim postolarom. Postolar je primio cipele, stručno potrgao razgažene potplate i tužno klimnuo glavom.
"Trebalo bi strgnuti cijele potplate i namjestiti nove. Ali mi to više ne možemo. Prije otprilike dvadeset godina zapovjedili su nam da spalimo sve dobre stare postolarske kalupe. Prema socijalističkom planu naša je zemlja trebala proizvoditi toliku količinu cipela da se popravak uopće ne bi bio isplatio".
I ja se sjećam te futurističke ideje, ali danas je opet kapitalizam. Ili nije?
"Lijepe cipele", pružio mi ih je sa žaljenjem, "takve se kod nas više ne proizvode. A u cijeloj zemlji nitko vam ih neće popraviti. Jedino u..."
"Znam", rekao sam u iznenadnoj fatalističkoj spoznaji, "znam gdje bi mi ih mogli popraviti".
Otišao sam doma i odložio svoje omiljene cipele od antilopa na policu. Valjda ću još koji put ići u Gruziju...

Translation: Siniša Habijanec

OS SAPATOS DE CAMURÇA

2009-12-30T09:00:00.001+01:00

OS SAPATOS DE CAMURÇA

Se eu fosse Elvis Presley, cantava-lhes esta história sobre os meus sapatos de camurça, que me serviram tão bem durante doze anos. Gostei deles pelo menos tanto quanto Elvis dos dele na sua canção "Blue Suede Shoes". Os meus eram sapatinhos até os tornozelos, prateado cinzentos, suaves e confortáveis. Chamávamo-los "spencers" ou "sapatos dos cavadores de ouro". Comprei-os durante o serviço militar na cooperativa de sapaterios inválidos da cidade, quando estava para voltar à vida civil depois de um ano de serviço obrigatório. De facto, eram bem baratos, mas de boa qualidade, feitos à mão - e é também este o tema desta história.
É horrível viajar num país que tem dificuldades para sair da Idade Média, como por exemplo a Índia. Mas é ainda pior viajar num país que voltou à Idade Média devido às suas guerras civis fratricidas, é o caso da Geórgia. O nosso grupo de escritores encontrou o país, que era o oásis da abundância e do excesso, na pobreza da era socialista, num estado de decomposição e apatia totais. O país ficou paralizado. Imaginem por exemplo um camião na estrada. No seu tanque de gasolina exterior havia tanta argila que tinha brotado um canteiro de relva nela. As janelas do autocarro que transportava o nosso grupo de escritores estavam crivadas por balas. Os vidros das viaturas quebrados ou crivados por balas (e notámos muitíssimos) não são consertados neste país, não há dinheiro. A nossa conferência de literatura foi uma das aventuras mais loucas que já vivi num acontecimento deste tipo. Chegámos de todos os países da Europa Central e de Leste graças ao apoio da Open Society Fund mas aí é que as fontes financeiras oficiais acabaram. Durante a conferência ficámos com a impressão que os nossos jovens colegas, os organizadores georgianos da conferência, recusavam qualquer apoio do estado (e um deles era o ex-ministro da cultura do governo antecedente!). Contavam sobretudo com o apoio financeiro dos amigos. Uma considerável parte do forte círculo de amigos, tão típico na Geórgia, foi representada (delicadamente dito) por pessoas ligadas ao mercado negro. O seu apoio à literatura era digno de admiração, mas muito (mais uma vez delicadamente dito) especial. Todos os dias vinha um carro de luxo e a sua tripulação entragava-nos uma caixa de uísque e pacotes de cigarros Marlboro. Aparentemente supunham que eram os combustíveis básicos das nossas discussões e actividades literárias. Tratava-se de um acontecimento semi-oficial, semi-privado e tive que admitir que a Geórgia era provavalmente o único país do mundo onde a máfia local dava tanta importância à literatura. Pelo carácter deste apoio podem presupor que o programa da nossa conferência era imprevisível. Às vezes os organizadores georgianos abandonavam o grupo e nós faziamos os possíveis para cumprir o programa, e na incerteza, esperávamos para ver o que aconteceria a seguir. No terceiro dia da confêrencia, encontrámo-nos numa excursão numa parte do país no cu de Judas. Em estradas horríveis que passavam pelas montanhas escarpadas sem saber o nosso destino. O nosso motorista ignorou as cancelas ocupadas pela milícia armada e só decidiu parar quando perguntei qual era a razão para estarem ali. Os milicianos com metralhadoras em punho explicaram-nos com boa vontade que as cancelas delimitavam as partes da estrada que se encontravam nas mãos da guerrilha local (nem sequer sabiamos que na Geórgia havia uma revolta!) mas de dia não iriam incomodar-nos. Tinha a impressão que mesmo se os rebeldes nos fizessem parar, o nosso motorista iria conhecê-los pelos nomes. Passámos pelas cancelas evitando os buracos nas estradas, mais numerosos que varicela em fase avançada, não dava para avançar mais que cinquenta metros em linha recta. A nossa viagem terminou de repente e sem aviso numa pequena cidade. Os organizadores deixaram-nos e foram tratar de alguns assuntos.
Tirar fotografias é a única actividade para acalmar os nervos de um estrangeiro enquanto espera durante o dia numa praça de uma cidade desconhecida. Tirámos as nossas pequenas máquinas fotográficas automáticas de turistas e crendo que tínhamos uma actividade útil para passar o tempo, começamos a tirar fotografias. Uma barraca chamou a nossa atenção, era uma tenda de madeira com a inscrição "Remont obuvi". Era uma oficina de sapateiro. A barraca em si não era tão interessante como a menina e o cachorro que se encontravam à porta. Ambos sujos e curiosos na sua idade infantil, olhando para nós. Sem dúvida uma fotografia engraçada. Depois de termos tirado fotografias, ouvimos de repente uma voz russa com sotaque georgiano: "Onde está o eslovaco?!"
Esta pergunta é um dos mistérios que vivi e cuja explicação nunca chegarei a saber. De facto, é um verdadeiro mistério, a razão pela qual o desconhecido local me escolheu a mim e como é que soube que eu era eslovaco. Para saber a explicação, fui ter com ele com muito prazer.
Era um homem como os que se podem encontrar na Geórgia, bem como na Índia ou no México. Passam a sua vida em grupos de amigos nas ruas das cidades e aldeias, debatem, bebem chá e observam meticulosamente tudo o que acontece à sua volta. Quando se passar pela rua “deles“, o melhor é cumprimentar respeitosamente toda a gente. À primeira vista não têm um aspecto assustador, mas são eles que influenciam as opiniões das comunidades das ruas. Somos imediatamente avaliados e se não gostam de nós, o melhor é fugir rapidamente. A pior coisa que pode acontecer é precisar de alguma coisa deles ou deles depender de alguma forma. Esta camada das nações pobres representa a mais numerosa base do estado. Suponho, que produzem pouco, mas mesmo assim é aconselhável entendermo-nos bem com eles. Por esta razão a minha conversa com o homem desconhecido começou do pior modo possível. O homem aproximou-se de mim, olhou-me directamente nos olhos e perguntou em voz alta e provocadora:
“Porque é que estás a tirar fotografias de um inválido?!“
Estava metido num sarilho. Na barraca com a inscrição “Remont obuvi“ provavelmente trabalhava um inválido. É muito comum neste ofício. Não o tinha notado, não sabia este facto, mas isso não me podia valer de desculpa. O homem desconhecido tinha a certeza absoluta que tinha o direito de dar uma lição ao estrangeiro e sabia tal como eu, que podia contar com a soliedaridade dos seus amigos da rua. Inválidos e crianças são intocáveis em todos os países. Ai dos estrangeiros que cometam um erro. E eu tinha cometido um (embora sem saber).
Como é de costume nestas situações, os que me deviam ter ajudado, observavam este inesperado teatro silenciosamente à espera do resultado. Os amigos do desconhecido já tinham formado um círculo à nossa volta e escutavam. Cada palavra era importante e eu sabia que podia falar de tudo, excepto do inválido. Isso daria a oportunidade ao homem para dar uma lição, que já tinha preparado, ao estrangeiro arogante, presunçoso e insensível.
“Sabe, caro amigo,“ comecei com cuidado. Na tentativa desesperada de pensar em algo olhei para os meus sapatos, os meus queridos sapatos de camurça, e foi nesse momento que a resposta salvadora me ocorreu. “Tirei a fotografia da sua “Remont obuvi“ porque na minha terra já não há sapateiros.“
“A sério?!“ o homem olhou para mim surpreendido e um pouco desconfiado. Sentia que estávamos a entrar num tema desconhecido e não quis desistir do seu. “A sério, sim! Imagine, no nosso país produzem sapatos de péssima qualidade, nem vale a pena consertá-los. São todos em plástico. Pomo-nos no lixo, quando estão estragados.“
“Ai é?“ o homem ficou encantado. Sempre agrada a estes representantes da opinião local saber alguma coisa de um estrangeiro que lhes dá a sensação de superioridade. Nestes momentos tornam-se benévolos. “A situação no vosso país não deve ser nada boa...“
“É verdade,“ afirmei com muito prazer.
“Onde é que este mundo irá parar,“ o homem continuou a conversa, mas depois, não querendo desistir da possível discussão, voltou ao tom moralizador. “E se tiras fotografias a uma barraca dessas, porque é que não tiras fotografia a um lugar bonito?!“
Indicou a praça em nossa volta onde não havia nada de bonito. Graças ao seu gesto reparei que o grupo dos espectadores, já aborrecido, começava a dispersar. Já tinha ganho, agora era só continuar com os lisangeios: “Quero poupar o filme para as vossas belas montanhas.“
“Ah, sim,“ concordou o homem, “as nossas belas montanhas“. Observou as montanhas distantes com atenção para saber se continuavam tão belas como sempre e depois disse: “Moro aqui perto, anda, vamos tomar vodka...“Quando voltei para casa, com a ênfase heróica, que vem sempre depois do grande medo e final feliz, contei a história à minha esposa. Ela não achou a história, agora já divertida, interessante, mas foi o estado dos meus sapatos de camurça que lhe chamou a atenção.
“Há uma eternidade que usas esses sapatos horríveis! Devias comprar uns novos!“
Nesse momento estava a descalçá-los, e aborrecido, peguei neles:
“Sapatos novos?! Em vez deste último exemplo de honesto trabalho manual indestrutível?!“
Coloquei os sapatos em frente dos olhos da minha esposa para provar o que acabava de dizer. Ela abanou a cabeça omnisciente e antes de me deixar com as minhas ingénuas opiniões disse “Talvez devesses observar melhor os teus sapatos indestrutíveis.“ Olhei para os meus sapatos indestrutíveis e pensei que iria ter um infarto. As solas estavam completamente gastas. Já deviam estar neste estado fatal quando, em frente da “Remont obuvi“ na Geórgia, “lutava“ verbalmente com o homem desconhecido. Mas não desisti. No sapateiro do nosso bairro mandaram-me embora.
“Já não fazemos este tipo de consertos. Consertamos apenas sapatos que se possam colar ou coser. Pode tentar no centro.“
Tentei no centro. Fui a vários sapateiros mas sem êxito. No último foram muito pacientes comigo. A senhora do balcão levou os sapatos e voltou com eles e com um velho sapateiro. O sapateiro pegou nos sapatos, olhou para as solas gastas e anuiu.
“Precisava de tirar estas solas e colocar umas novas. Mas isso já não se faz. Há alguns vinte anos mandaram-nos queimar as formas. O plano socialista do nosso país consistia em produzir tantos sapatos que o conserto já não compensasse.“
Ainda me lembro desse plano futurístico, mas hoje em dia já vivemos no capitalismo. Ou não?
“Bons sapatos“ entregou-mos com pena, “já não se fazem aqui. E não há ninguém neste país que possa consertá-los. Talvez apenas...“
“Eu sei“, disse com conhecimento fatalista, “sei onde podiam consertá-los.“
Fui para casa e coloquei os meus queridos sapatos numa prateleira. Talvez um dia, quando voltar à Geórgia...

Transl. by Jana Marceliová

Story in Croatian

2009-12-16T09:00:00.010+01:00

In memoriam of my dear friend and publisher of this book Hrvoje Božičevič.

God bless You, Hrvoje. Spomíname na Teba.

Story from recently published book in Zagreb, Edicije Božičevič.

Kako je malen ovaj svijet

MALEN JE SVIJET

Priča iz Meksika

Prije svog prvog putovanja na kongres književnika u Meksiko, o toj zemlji nisam znao ništa. Štoviše, nisam znao ni da se moj kolega tamo nalazi na jednogodišnjem boravku, a kad sam konačno odlučio s njim uspostaviti kontakt, nije djelovalo naročito ohrabrujuće. Na moje faksove nije odgovarao. Kako se kasnije pokazalo, nije ni mogao. Upravo su im bili ukrali faks iz laboratorija. Moj je telegram proračun instituta stajao kao i dvomjesečni troškovi za poštarinu, usto ga nikada nije dobio. Nisam imao njegov e-mail, a pismo sam mu poslao u vrijeme kad je, na temelju svih prethodnih iskustava s poštom, bilo već prekasno.
Usprkos svim običajima upravo je to pismo stiglo tjedan dana ranije, dan prije moga leta. Kolega je odmah nazvao doma, pa smo u posljednji trenutak uspjeli dogovoriti da će me dočekati u zračnoj luci u Mexico Cityju. I tako sam poletio.
Moj kolega savršeno je ispunio zadaću opskrbne postaje na mojem putu u nepoznato. Dočekao me je u zračnoj luci i upoznao me s lokalnim pivom marke Montejo i juhom zvanom pozole. Održao mi je i opsežno predavanje o tome što trebam, mogu i ne smijem, uvečer me posjeo na autobus za Guadalajaru i zaželio sretan put.
Tko je ikada putovao meksičkim noćnim autobusnim linijama, zna da je to luksuz s kakvim se u nas ne možete sresti ni na međunarodnim linijama. Trebalo mi je stoga biti udobno i dobro, ali nije, jer sam noću jurio u nepoznato. A na naplatnim kućicama na autoputu uzduž ceste bile su ne samo vojničke straže, nego i ophodnje čudnovatih civila u pončosima, s naoružanjem u ruci, kao da prelazimo bojišnicu. Do Guadalajare se nisam baš naročito naspavao.
Oko pet ujutro konačno sam se iskrcao na autobusnoj stanici u Guadalajari. Bilo je to mojih prvih dvanaest sati na meksičkom tlu, a od Meksika sam vidio uglavnom unutrašnjost zatamnjenog autobusa. Sada me čekao sljedeći zadatak – taksijem doći do hotela. A to nije tako jednostavno. U takvim situacijama stranac ima dvije brige – da ga ne pokradu pri plaćanju te da ga dodatno ne pokradu pri vožnji. Kolege iz Danske na putu na isti taj kongres operušali su u kasnim noćnim satima usred Mexico Cityja! Mali zeleni taksi s državnom licencom odvezao ih je u sporednu uličicu gdje su ih čekali taksistovi kompanjoni. Zato sam od svog kolege dobio jedan dobar savjet i jedno upozorenje. Dobar savjet da na stanici potražim kućicu s uslugom "Pre-paid taxi". U Meksiku (ali i drugdje, na primjer u Indiji ili Maleziji) imaju pametnu instituciju unaprijed plaćene vožnje taksijem. Priopćite kamo idete, oni vam izračunaju trošak, izdaju potvrdu, a na temelju nje taksi će vas odvesti kamo trebate. Drugu moguću krađu očekivao sam na stražnjem sjedalu rasklimanog taksija, potpuno prepušten sudbini. Okružio sam se prtljagom i u mislima ponavljao oba naučena karate udarca od kojih je jedan navodno smrtonosan, ali neprestano ih miješam. Inače se ne bojim, ali isto tako inače ne gajim iluzije. Kolega me je upozorio da mogu očekivati najgore ako taksist odjednom stane u nekom mračnom parku. I upravo tamo smo završili.
Ulice Guadalajare bile su rano ujutro puste. Dugo smo se vozili, kad taksist odjednom stane uz rub nepoznatog mračnog parka. Brzo sam se osvrnuo s koje će strane napasti. Ali bili smo sami u pustoj ulici. Začuđeno sam pogledao taksista. Nije me odvezao u hotel, pokrao me nije – što taj luđak zapravo želi? Taksistu sam pri polasku natuknuo ime hotela "Plaza del Sol". Taj me je dobri čovjek doista dovezao, ali na trg koji se zvao "Plaza del Sol". Kad mi je međunarodnom gestom pokazao da smo tu, bilo mi je jasno da je nastao još jedan, neočekivani problem. U cijeloj nekolikomilijunskoj Guadalajari jedina mi je orijentacijska točka bio hotel "Plaza del Sol" koji je na nesreću bio imenjak ovoga pustoga trga s parkom. Taksist nije razumio engleski, a ja nisam znao španjolski. Uvjeravam vas da se najnapuštenijim na svijetu – uz druge prigode – osjećate kad vas vlastiti taksist ne razumije. Izaći sa svom prtljagom nije imalo smisla. Nisam imao kamo, a ni drugi taksist ne bi bio ništa pametniji. Taksistu nisam imao što drugo reći, jedino ponavljati "Plaza del Sol". Na to je ljubazno klimao glavom i nudio mi da izađem. U šahu se to zove pat-pozicija.
U jutarnjoj polutami bespomoćno sam se osvrtao oko sebe. U nepoznatoj zemlji i u nepoznatom mjestu, tisuće kilometara od kuće, tražio sam neki oslonac, naznaku, glas s neba koji će mi uliti nadu i ohrabriti me za daljnje korake. I našao sam ga. Uz taksi, na strani na kojoj sam sjedio, bio je dugi niz niskih zgrada koje su činile kraću stranu pravokutnog trga s parkom. Sve su zgrade bile trgovine ili restorani. Sve su bile zatvorene ili mračne. Samo s jedne od njih, upravo s one pred kojom smo stajali, svijetlio je u jutarnjoj polutami veliki neonski natpis, a na njemu je bila tek jedna jedina riječ - SLOVAČKA. Prvo mi se činilo da od nespavanja imam halucinacije. Taj natpis ovamo, kao uostalom nikamo drugamo u svijetu, nije pristajao – bio je naime i napisan na slovačkom. Tamo nije bila engleska SLOVAKIA ili španjolska ESLOVACA, nego doista naška SLOVAČKA. To nije mogao napisati nitko drugi doli neki Slovak koji je davno prije mene ovamo zalutao i očito ne samo preživio nego i sagradio spomen na našu zajedničku domovinu. Pri pogledu na taj neonski natpis shvatio sam da se ovdje jednostavno ne mogu izgubiti.
Onaj hotel nesretnoga naziva "Plaza del Sol" uskoro smo pronašli na suprotnom uglu trga.

Translation: Siniša Habijanec